Настајање „Саломе” из угла животног страдалништва Оскара Вајлда
Вајлд је „Салому“ почео да пише октобра 1891, на француском (мада има тврђења да ју је, првобитно на енглеском написану, преводио, што је мање вероватно, с обзиром на то да су све три сачуване верзије на француском). Требало је да се премијера одигра у театру „Палас”, са Саром Бернар и Албером Дармоном, и костимима Грејема Робертсона, али је у јеку припрема, крајем јуна 1892, лорд Чемберлен исту забранио, наводећи као разлог један стари закон који је забрањивао појављивање библијских ликова на сцени.
Било је многих који су тврдили, и то још увек чине, да је Вајлд комад писао за славну француску глумицу Сару Бернар - која је тада имала 49 година, одвећ много према самом тексту - што је сам писац оповргао. „Моја драма није била ни у ком смислу писана за ту велику глумицу. Ја никад нисам писао ни једну своју драму за било ког глумца, нити ћу то чинити. Такав посао је посао једног литерарног занатлије, а не једног уметника."
Постоје сведочанства да је Вајлд много фантазирао и маштао уочи рада на „Саломи". Често је виђан у Лувру, а желео је да посети и Прадо, где је (иако у католичкој Шпанији) било сакупљено највише уметничких дела посвећених Саломи са Претечином главом на сребрном послужавнику.
Замишљајући лик Саломе, он се најчешће колебао, падајући из крајности у крајност. Једном би изјавио да би било најбоље кад би Салома била нага, прекривена мноштвом перли од најдивнијих драгих каменчића. Затим би тврдио како не уме да направи њен лик који би био „несвестан онога што чини, као инструмент Иродијадиних жеља и потреба... Никад! Њена уста на слици Леонарда откривају бескрајну окрутност њене душе. И перле морају умрети на њеним грудима. Мирис њене невиности мора замаглити смарагде и запалити огањ рубина. На том ужареном телу и сам сафир мора изгубити неокаљану чистоту свог плаветнила..." Трећи пут би сматрао да она мора бити оличење чистоте, која тужно игра пред Иродом, као по каквом божанском налогу.
„Линије њеног дугог бледог тела су као од љиљана. Њена лепота нема ничег од овога света... Нежни велови, што су анђели изаткали, обавијају њену витку фигуру. Златни таласи њене косе крију нежност њеног врата. А њене очи светле и блистају, то су саме звезде наде и вере."
У време кад је било речи о поставци „Саломе" 1892. године, Вајлд је симболизовао и простор и костиме бојама: под - црн, којим би се јаче одсликавале Саломине босе ноге, као беле голубице; костими Ирода и Иродијаде - боје крви, а Саломе - зелени, као змија отровница.
И да закључимо неким од могућих објашњења за овакав избор колорита још једном мисли из богате Вајлдове ризнице: „Сама боја, неоптерећена значењем, невезана за конкретни облик, може да се обраћа души на хиљаду различитих начина. Склад који почива у финој сразмери линија и површина, почиње да се одражава у свести. Понављање узорака пружа нам одмор. Дивоте дезена покрећу машту. Само у љупкости употребљених материјала почивају притајени елементи културе."
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар