Вајлдова „Салома”

(Овде би требало навести један деманти. Наиме, Салома ‒ удварајући се Јохану ‒ непрестано тражи ослонац у природи да би дочарала лепоту Јохановог тела, уста или косе. Такође, извештачено делује Саломина олака шетња по природи и географији, иако је очигледно, према њеној младости, да је то фантазија писца, а не њена реалност.)

Бацио сам се у амбис, у тражењу нових сензација. Перверзија је постала за мене сама страст... Жеља, на крају, постаје једна болест, или лудило, или обе ствари заједно. Моралност ми не помаже. Створен сам за изузетке, не за законе... Све што се збило, то је права ствар. Уметност постаје тамо где имитација престаје.

Замерају ми да моји типови, у реалности, не постоје. Одлично. Ако нешто постоји, онда се не вреди мучити и писати о томе. Дужност је уметника да измишља, а не да прави хронику. Живот, са својим реализмом, непрестано квари (штети) уметнички материјал. Врхунац задовољства у литератури је створити нешто што не постоји.

Не умем да опишем акцију.

Добри припадају нормалним типовима; дакле општем, и као такви лишени су уметничког интересовања. Лоши, зли, са становишта уметности, предмет су очаравајућих студија. Они представљају боју, разноликост, застрањивања. Добри изражавају ум, зли фантазију.

Добар укус је непријатељ фантазије.

Све добре драме су комбинација снова песника и оног практичног сазнања глумца, који концентрише акцију, који појачава ситуацију, и који поетском ефекту ‒ што је опис ‒ позајмљује афекат драматике ‒ који је живот. Првенствена важност једног уметничког дела јесте да не позајмљује ништа, ни од оног што је препознатљиво, нити што на нешто личи.

Да бих научио да пишем енглеску прозу, учио сам француски. Флобер је мој учитељ.

Пуританизам никад није тако офанзиван и деструктиван као када се бави уметношћу. На свету постоје само две ствари од неке важности ‒ љубав и уметност. Нико није достојан љубави."

Најпосле, треба напоменути да и истоимена опера Рихарда Штрауса (која и није ништа друго до сценизована симфонијска поема) није далеко од оваквих теза. Свој сценски израз дугује искључиво певачима ‒ глумцима, што његовој (апсолутно непевљивој) музици дарују своју приватну драматику, док оркестар све ради уместо њих, те би они, чак, могли бити и мимуси. То је у једној инсценацији, у Скали, и учињено: они су одиграли целу драму, док су солисти (у тоалетама и фраковима) као саставни део оркестра, певали своје „оркестарске" партије.