Салома ‒ од Вајлда до Штрауса

Јеванђелисти не наводе Саломино име, већ је зову Иродијадином кћери. Драму је на енглески одмах из рукописа превео Вајлдов пријатељ лорд Алфред Даглас. Пробе Вајлдове Саломе су почеле 1892. г. у лондонском Театру Палас са славном Саром Бернар као Саломом. Међутим, британски цензор не дозвољава извођење драме, јер је у Британији било забрањено приказивање комада са библијским личностима. У Енглеској се забрана лорда коморника (chamberlain) није односила на приватне представе. Између 1905. и 1931. године приказана је „приватно" пет пута. Забрана је у Великој Британији званично укинута тек 1931. године.

На француском оригиналу је први пут приказана 1896. г. у Паризу (када је писац већ био у затвору) у режији и продукцији Лиње-Поа. Макс Рајнхард је режира 1905. г. у Neues Theater у Берлину; после једне мање значајне минхенске представе из 1901. у Русији, Салома је први пут приказана у московском Камерном театру 1917. г. у режији А. Ј. Таирова са Алисом Конен у главној улози... Драма је екранизована у доба немог филма, 1922. године. Режирао ју је Чарлс Брајант по сценарију Питера М. Винтерса. Насловну улогу је играла Ала Назимова (1879‒1945), глумица рођена у Русији, неко време чланица МХАТ-а, која је после гостовања у Њујорку и Лондону, остала на Западу...

Салома је приказана први пут у Београду у Народном позоришту 4. јуна 1909, у преводу Хаима Давича, у режији Љубе Станојевића, са А. Крњић у насловној улози. На 11. Битефу 1977. године Линдси Кемп је режирао и тумачио насловну улогу...

Рихард Штраус је компоновао оперу Салома по тексту драме Оскара Вајлда. Вајлдов текст је у стиховима превео за оперски либрето Хедвиг Лахман. Премијера је одржана у Дрезденској опери 9. јануара 1905. После тога даје се у многим великим оперским кућама света: Вроцлав, Келн и Берлин (1906), Њујорк, Брисел, Париз и Беч (1907), Лондон (1910), Каиро (1911), Будимпешта (1912), Загреб (1915), Москва (1925), Букурешт (1926), Хелсинки (1930), Београд (1931).

Штраусова опера базирана на Вајлдовом тексту даје се у свету далеко чешће него сама Вајлдова драма. Либрето за београдску премијеру Штраусове опере превео је Станислав Бинички, а диригент је био Иван Брезовшек. Са Бахријом Нури Хаџић као Саломом, оперу је режирао Јосип Кулунџић, у декору и костимима Владимира Жедринског, а премијера је била 25. новембра 1931. Кореографска верзија Вајлдове Саломе на музику Рихарда Штрауса приказана је 25. јуна 1952. у Народном позоришту у Београду. Кореограф и редитељ представе била је Мира Сањина (Салома), сценограф Миомир Денић, а костимограф Милица Бабић Јовановић.

Када је реч о самом сижеу ове једночинке, један рецензент је приметио да ју је Оскар Вајлд написао „помоћу новеле о Иродијади Гистава Флобера", што је тачно. Додуше, код Флобера је Салома као личност крајње епизодна; тек се на самом крају појављује, играјући неки свој плес. Он се више бавио грађењем атмосфере те римске провинције. Иродијада више није његова страст, али је нужност, јер се она својим интригантским умећем и остацима своје некадашње блештаве лепоте, бори за очување његовог трона. Баш као што је и Ирод њена нужност, јер само с њим на трону она утољава своју жеђ за владањем.

Све то, сведено (мада више подразумевајуће) Вајлд је сачувао у својој драми. Код њега нема драмског развоја, нема никаквих условности; све је датост, једна епизода, готово анегдотска. Уместо ликова ‒ ту су симболи. Он оперише неком врстом поезије у прози, не бринући се нимало за реалистичку условност монолога и дијалога, који се слободно може премештати по драми, са истим резултатом. Та драмска статичност и јесте разлог и повод поетског стила Саломе, те зато и нема никакве везе са комадима Ибзена, Шоа, Стриндберга или Метерлинка, иначе својим савременицима, који ма колико да су били бизарни, окрутни, са женским демонима у главним улогама, ипак почивају на реалистичким, веристичким основама.

Бавећи се естетизмом као својом основом, својим полазиштем, сам Вајлд одређује његове границе: „Свег чега сам се дохватао постајала је Лепота, у једном новом смислу лепоте". Дакле, изван лепог, он себе није могао да замисли у било чему што се понавља.