Живот музичког генија: Волфганг Амадеус Моцарт (други део)

Моцарту је понуђено место оргуљаша у Версају уз пристојну надокнаду. Одбио ју је. Компоновао је „Париску симфонију" и одржао неколико концерата, али и даље се оцу жалио да та посета није уродила плодом. Затим се упутио у Салцбург пошто га је отац уверавао да ће добити посао дворског концертмајстора, док је себе видео на упражњеном месту капелмајстора. Али Леополд тај посао није добио и Моцарт је дангубио у Манхајму и Минхену. У Минхену је била и Алојзија Вебер и он се надао да ће објавити њихову веридбу.

Али она је сад добро зарађивала у опери и није видела заједничку будућност с Моцартом. Одбила га је и тиме му сломила срце.

Није имао другог избора до да се врати у Салцбург, где му је понуђено место дворског оргуљаша. У наредне две године он ће написати своје прве зреле композиције. У 1779. години написаће две симфоније, концертантну симфонију за виолину и виолу и „Крунидбену мису". Из Минхена је добио нову понуду да напише још једну оперу. Биће то „Идеоменео", опера написана за минхенски карневал 1780. године.

Њоме је постигао велики успех. У исто време Алојзија Вебер се удала за глумца Јозефа Лангеа; он је насликао недовршени Моцартов портрет, за који се тврди да најверније приказује композитора.

 Оставка, одважан корак

Упркос успеху његове опере, или можда управо због тога, уметнику је све теже падала улога надбискуповог слуге. Због крунисања новог цара Јозефа II, службено је морао да посети Беч 1781. године. Тамо су биле многе уважене личности које је познавао, али је он обедовао с надбискуповим слугама и од њега се очекивало да седи с музичарима.

Његов понос то више није могао да поднесе. Надбискуп га је у жучној расправи прекорио због дрскости, на шта је одговорио ‒ оставком. Био је то одважан корак, посебно ако се узме у обзир да је знао да тиме може угрозити и очев положај у Салцбургу.

Породица Вебер је сад живела у Бечу и, будући да је муж госпође Вебер преминуо, она је одушевљено примила Моцарта за станара. На крају крајева, требало је удати још две ћерке.

Моцарт се сад издржавао само од новца који би зарадио као слободан композитор и музичар. У таквој ситуацији била је чиста лудост и помишљати на брак. Али у његовој близини је била Констанца, Веберова средња ћерка, и убрзо је постало јасно да ће му она постати жена.
Иако је био веселе и неукротиве нарави, Моцарт је био и искрен и себе је сматрао човеком од угледа. Кад је постало јасно да су његова осећања према Констанци узвраћена, потпуно јој се предао.

Издавачи су радо откупљивали његова дела. Часове које је давао скупо је наплаћивао и већ крајем лета радио је на другој великој опери „Отмица из сараја".
На препоруку дворског композитора Кристофа Вилибалда Глука, којег је упознао у Паризу, „Отмица из сараја" је 1782. године веома успешно изведена на сцени.

Живот у браку 

Констанца и Моцарт су се венчали у Катедрали Светог Стефана 4. августа 1782, недуго после успеха нове опере. Њој је било седамнаест, а њему двадесет шест година. Моцартов отац за тај брак није дао свој благослов пре венчања, али њих двоје су били веома срећни заједно.
Моцартова примања од концерата и компоновања била су нередовна, па им је живот био пун неизвесности. Најважније је ипак било то што је за време свих њихових успона и падова Моцарт настављао да компонује. Док се његова супруга порађала, завршио је шест великих квартета за Хајдна, који  је постао један од његових највернијих поштовалаца.

Моцарт је био веома популаран. Људи су на улицама звиждали мелодије његових опера, али он од тога није имао никакве материјалне користи ‒ плаћали су му само за прво извођење тих композиција. Било је тешко зарадити за живот.

„Фигарова женидба"

У Бечу је 1. маја 1786. први пут изведена „Фигарова женидба". Доживела је огроман успех, не само због дивне музике, већ и због лепог и актуелног либрета.
Моцарт је носио фина одела и посећивао све важне догађаје. Био је слободни зидар ‒ што је исто као да припадате најбољем клубу у граду. Одавао је утисак угледног и финансијски успешног човека.
Успех у Бечу му је обезбедио да и остале европске оперске куће наручују његове опере. Од оближњих престоница, највише су га ценили у Прагу.
Јануара 1787. године Моцарт се са супругом упутио у тај град где су им приредили раскошан дочек. Тамо је држао концерте и присуствовао извођењима „Фигарове женидбе". А онда је добио понуду да напише још једну оперу и после неколико недеља су потражили либретисту Да Понтеа, с којим су успешно сарађивали приликом писања „Фигарове женидбе".

Лоренцо да Понте је био Италијан и, мада је Моцарт био тај ко је дошао на идеју да обради причу о Дон Жуану, Да Понте је тражио текст по коме ће радити. У Венецији је нашао комад о Дон Ђованију, који је 1736. године написао њихов велики драмски писац Карло Голдони.
Моцарт је био веома заузет радом на новој опери, али је успут припремио још нека занимљива дела и није никакво чудо што се разболео. Убрзо је напустио центар града и отишао да живи у предграђу. Ту је примио вест о очевој смрти.

Леополд је већ неко време био болестан, али са сином је остао у добрим односима до самог краја. А поживео је довољно дуго да зна да труд који је уложио у синовљево образовање није протраћен.

Финансијске потешкоће 

Знамо и да је залагао ствари и позајмљивао новац од богатог пријатеља, слободног зидара који се звао Пухберг. Поврх свега, био је и болестан. И Констанца је била болесна. Родила је неколико деце, од које је, због лоших услова који су тада владали, преживело само двоје.
Моцарт је имао среће да ужива у складном браку. То му је било веома важно јер је остатак свог кратког живота провео под сталним притиском да заради новац, да компонује, одржи друштвени статус а оптерећивао га је и све већи терет болести.

Писма Пухбергу откривају сву дубину његовог очаја. Али у јулу 1789. цар од Моцарта и Да Понтеа наручује нову оперу и тако настаје „Тако чине све" (Cosi fan tutte / Кози фан туте). Та опера није изведена на сцени све до јануара 1790. а до тада је већ остао без новца. Та опера је примљена с одушевљењем, али је рад на њој угрозио Моцартово здравље.

Уметник је сад морао да прихвати нове ученике у нади да ће они долазити у његов стан у близини Катедрале Светог Стефана да се он не би напрезао обилазећи их по читавом Бечу.
На основу цртежа и описа који су о њему сачувани, може се закључити да је патио од обољења бубрега. У септембру је заложио сребрнину и кренуо у Франкфурт у нади да ће тамо одржати концерт на крунисању Леополда II, цара Светог римског царства. Кући се вратио крајем новембра, али много богатији није био.

Последња година живота у надахнућу

Последње године свог живота, из неког разлога, Моцарт је помислио да се болест смирила. Расположење му се поправило и његово стваралаштво је бујало.
Емануел Шиканедер је имао позориште у Карнертору и наручио је оперу „Чаробна фрула", која је требало да буде осврт и на слободне зидаре.

Шиканедер је написао либрето за њу на немачком језику. Моцарт је истовремено радио и на Реквијему и у августу и септембру је морао да напише још једну оперу „Титово милосрђе", за прашко позориште. Због постављања те опере отпутовао је у Праг. Доживела је добар пријем, али га је превелик напор ‒ компоновао ју је за осамнаест дана ‒ потпуно исцрпао.

У Бечу је 30. септембра изведена „Чаробна фрула", која је побрала огромне аплаузе. Успех те опере га је разгалио, али то није било довољно да се опорави. Двадесетог новембра пао је у кревет, али је наставио да компонује Реквијем. Била је то музика на религиозну тему, коју годинама није писао. У том тренутку је сазнао да ће доћи на место капелмајстора Катедрале Светог Стефана кад претходник умре. Можда је мислио да треба за то да се припреми...

Моцарт је умро 5. децембра 1791. Реквијем није стигао да заврши, али је зато оставио упутства свом ученику Зисмајеру, тако да данас имамо дело које на прави начин обележава крај једног изванредног живота.
У историји човечанства било је људи обдарених необичним талентом, али није претерано рећи да нема оних који су дорасли Моцартовим остварењима и лепоти коју је свету подарио.