Писац коме смо ускратили лет: Станислав Краков

Није лако херменеутички обухватити дела еминентних, деценијама изучаваних, плодоносних писаца, али можда је још теже омогућити једном, не заборављеном, већ потпуно потиснутом писцу ‒ нови књижевни живот, поновну иницијацију у свет књижевне критике и научне пажње. Ако је књижевни живот дела одређен учесталошћу његовог тумачења и вредновања, велики је дуг који српска традиција и књижевна критика имају према стваралаштву С. Кракова, које је скромно по обиму, али изванредно по значају.

Написао је романе „Кроз буру" (1921), „Крила" (1922), путопис „Кроз јужну Србију" (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе" (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро" и мемоаре „Живот човека на Балкану". Снимио је неколико документарних филмова, а посебно се истиче филм о Првом светском рату „За част отаџбине" (1930). Посвећен новинарству, био је уредник „Политике", директор часописа „Време" и директор Радио Београда (1940‒1941). Као репортер и новинар, извештавао је из свих крајева Југославије и многих европских градова. Био је и страствени авијатичар, познате су његове репортаже о искуству међу облацима. После рата живео је у Француској и Швајцарској.

Међуратна критичка рецепција је била прво у знаку запитаности над вредностима које нуди његово стваралаштво, да би, склонија негативној оцени и неразумевању, врло брзо заћутала и у том муку остала наредних шест деценија. Деведесетих година (можда услед ратне стварности која је требала врсту потпоре и идејне надоградње у литерарним виђењима и разумевањима рата) многа Краковљева дела поново се објављују, полако и тумаче. Ипак, као што нису објављени сви текстови писца, тако се и критика интересовала углавном само за романе и путописе.

Писац-ратник

Живот и дело Станислава Кракова најбоље описује синтагма писац-ратник: живот и уметност су у његовом случају нараскидиво повезани случајем рата, те се та три ентитета ‒ живот, стварање и рат ‒ међусобно преклапају и дефинишу. Као син војног лекара, који га је учио чувању части, Краков је већ са седамнаест година имао потребу да се прикључи ослободилачкој борби у балканским ратовима, а ни после деветнаест рањавања није престао да опстаје у суровом вртлогу рата. И сам је, у својим мемоарима „Живот човека на Балкану" истакао:

„Четири велика рата, кроз које сам имао прилике да провучем свој живот, иако ту доста оштећен, неколико револуција, државних удара, атентата, грађанских ратова, дали су том животу један драматичан декор и, још више, једно опште обележје."

Начин на који је доживљавао и представљао рат аутентичан је у српској, али и у књижевности уопште. Све форме његовог стваралаштва ‒ романи, мемоари, новеле, необјављена поезија, путописи, репортаже, филм ‒ обележене су дубоким осећањем рата, које се можда најбоље може повезати са ониричком опијености коју осећају јунаци његових романа. Краков није објављивао експлицитне поетичке текстове, али његово стваралаштво довољно транспарентно показује да је читавог живота био посвећен осветљавању феномена рата у свим његовим страхотама и врхунцима.
На аутентичан, врло упечатљив начин, храбром искуственом методом, приказао је драматичну ратну стварност првих деценија 20. века и уверљиво осликао комплексна психолошка стања војника у ратном разарању свих устаљених матрица живота.

„Крила"

Роман је назван по енигматичном симболу који може да потакне више различитих асоцијација. То могу бити крила шатора, крила авиона, или пак у експресионистичком смислу ‒ крила једне генерације која се удаљава од свега што је земаљско. Крила су истовремено и лајтмотив романа и стално се варирају на нови начин, у другачијем контексту и потенцијалном значењу.

Наглашен осећај постојања, егзистенције која може да престане у сваком тренутку, и која динамично струји кроз фрагменте, кратке и лирски уобличене ‒ чини овај роман упечатљивом, голом истином рата.

 Његов јунак види: „Било је овде још трезних глава од тог чудног пијанства рушења и смрти. Кроз те очи замишљене пролажаху сенке успомена. Главе су мислиле. Али нашто мислити? Не мисли се смрћу, већ се опија њоме".

Роман приказује егзистенцију ратника који упркос ратној суровости и дехуманизацији нису изгубили осећај за невероватно, за лепоту и чудноватост природних феномена ‒ да ли то били импресионистички осликани заласци сунца, топле и пијане солунске ноћи, мистични трагови дима, граната у зраку.

„Крила", по мишљењу многих, уметнички најуспелије дело писца, приказују рат као посебан организам и тако дају интегралну представу о њему. Омогућавају читаоцу да превазиђе једнодимензионална схватања, јер снажним и брзим променама окупирају његову перцепцију визуелним и звучним утисцима. Краков је показао да је само модерним, динамичним, „сценским" приповедачким потезима могуће донекле приближити истину о рату, и показати да рат има дубоке везе са свим нашим чулима, и да је истовремено болан, трагичан, али и хипнотичан, покретачки.