Српски рукописи у Бечу, други део

У оквиру пројекта „Истраживање и прикупљање српских рукописа у иностраним збиркама", током 2015. и 2016. године вршена су истраживања у Аустријској националној библиотеци, у палати Хофбург у Бечу, где се чува више од 160 српских средњовековних рукописа.

Археографија је помоћна научна дисциплина у медиевалистици; посао археографа је да успостави везу између рукописа и заједнице која се њиме бави. На обради једне рукописне књиге потребно је да раде кодиколог, текстолог, историчар књижевности, палеограф, историчар уметности и филигранолог (уколико је писано на хартији). „Током нашег истраживања у Бечу, приликом прегледа једне рукописне књиге из 16-17. века, кодиколошким испитивањем уочено је дело из оригиналне српске књижевности за које до сада нисмо знали", каже др Владан Тријић, начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије. Реч је о препису Теодосијевог Канона посвећеног Свeтом Симеону и Светом Сави из Хиландара.

У 19. веку у Аустријској националној библиотеци формира се специјализована Збирка старих рукописа из разних делова света. Будући да је чине најстарији рукописи, од самог почетка је замишљена као само језгро библиотеке. Збирка одражава и интернационални аспект Библиотеке.

Збирка покрива разноразна интересовања и садржи рукописе на хебрејском језику, али и остале источњачке рукописе. „Имамо и велику архиву рукописа које смо означили као словенске. У Беч су доспели због великог интересовања Аустријанаца за словенске рукописе, књижевност и славистику уопште. У том контексту треба споменути и Јернеја Копитара, оснивача такозваног аустрославизма и једног од покровитеља ове институције", за Интернет портал РТС-а објашњава Андреас Фингернагел, директор Збирке старих рукописа у Националној библиотеци Аустрије.

Словенска палеографија бави се историјом словенског писма. У Аустријској националној библиотеци чувају се рукописи који су настајали од самих почетака формирања старословенског језика и писмености. Маријанско јеванђеље из 11. века, чија се два листа налазе у овој библиотеци, исписано је глагољицом, старијим писмом старословенског језика; затим следе ћирилски рукописи из каснијег периода на српскословенском, рускословенском и славеносрпском језику. Уочавају се правила ортографије српске писмености, као и црте из народног језика.

Збирка је данас разнородна и углавном садржи књиге богослужбеног карактера - четворојеванђеља, апостоле, псалтире, прологе, химнографске зборнике, али и дела из оригиналне српске средњовековне књижевности. „Пример је песма Димитрија Кантакузина, новобрдског књижевника из 15. века - „Молитва Богородици са Умиљенијем", написана у 77 строфа", наводи др Ирена Шпадијер, професорка Филолошког факултета у Београду.

„У Збирци се налази Псалтир Гаврила Тројичанина из 1644. године и управо у тексту наишла сам на црте које су карактеристичне за зетско-сјенички дијалекат", каже мр Душица Грбић, начелница Археографског одељења Матице српске.

Рукописи пружају могућност да се преко њиховог сликаног украса проучава и представи комплетан развитак спрске орнаментике, сликаног украса од касног 13. до 18. века. Посебно су значајни примерци из Хиландара, попут „Српског патерика" - једног од најлепше украшених рукописа треће четвртине 14. века. „Поред орнаментике, он садржи и лист решен у виду фронтисписа, са минијатуром која представља фигуре седморице апостола", објашњава др Зоран Ракић са Филозофског факултета у Београду.

Међу богатом српском рукописном грађом овде се чува и аутограф Светог писма Новог завета у преводу Вука Стефановића Караџића.

Када погледамо бројност рукописа у бечкој збирци и садржину тих рукописа, увиђамо богатство српског наслеђа похрањеног у Аустријској библиотеци. Јернеј Копитар је као цензор словенских књига у име бечког двора плански прикупљао те словенске (самим тим и српске) књиге, и чувао их у тој библиотеци. Како закључује др Зоран Ранковић, са тим сазнањима стичемо прави утисак о богатству српске културе и њеном значају за културу Европе.