Вирус вариоле вере из 17. века

Међутим, ДНК анализа досад најстаријег нађеног вируса, екстрахованог из мумије детета из 17. века, наговештава да се најопаснији облик великих богиња код људи развио много касније него што се мислило. Занимљиво, по новоме, вирус се појавио таман на време да се прикључи истраживачима Новог света (Mundus Novus) и десеткује становништво широм планете.

Велике богиње (познате под латинским називом variola или variola vera) јесу заразна болест коју изазивају две врсте вируса: Variola vera major и Variola vera minor. Variola vera major, познатија као велике или црне богиње, јесте опаснија врста, која изазива смрт код 30-35 процената заражених, а код преживелих често оставља трајну унакаженост или слепило.

Уколико су нове анализе научника тачне, довешће у питање „досадашња уверења о једном од најозлоглашенијих патогена у људској историји", каже историчар Кајл Харпер са Универзтета Оклахома, који није учествовао у раду.

Научни тим је готово случајно открио вирус великих богиња. У нади да ће прикупити ДНК једног од најинтригантијих вируса, истраживачи из Литваније и Финске узели су узорак ткива мумифицираних остатака детета из крипте у доминиканској Цркви Светог Духа у Вилњусу која датира из средине 17. века. Иако на остацима није било видљивих трагова болести нити ожиљака од богиња, узорак је послат Хендрику Поинару (Универзитет Макмастер у Канади) који је анализирао древни ДНК и установио да је био пун вируса вариоле. Налази су недавно објављени у часопису Current Biology.

Велико присуство вируса омогућило је научницима да први пут конструишу геном вариоле. Наиме, досада најстарији древни патоген коме је урађена ДНК секвенца припада бактеријама, укључујући и бактерију Yersinia pestis која је изазивала бубонску кугу пре више од 1.600 година.

Додатно је изненадило сазнање да древни вирус има доста заједничких карактеристика са модерним сојевима, укључујући и неколико мутација које указују на сродност вируса. Наиме, истраживачи су реконструисали породично стабло 49 модерних сојева вируса и једног древног и тако утврдили заједничког претка који се појавио између 1530. и 1654. године наше ере. Дакле, много после нестанка династија фараона из Египта. Такође, много касније у односу на постојеће податке о појави епидемија у свету - бубуљичавих осипа у Кини у четвртом веку или антонинске (Антонинијеве или Галенове) куге која је погодила Римско царство у периоду од 165. до 180. године наше ере - које су историчари приписивали великим богињама. „Ти људи су можда боловали од овчијих или малих богиња", каже Поинар, „или неког другог, мање смртоносног облика инфективне болести, који је временом ишчезао".

Међутим, одакле се смртоносни сој вариоле појавио у 16. и 17. веку? Једна могућност је свакако да је домаћин била животиња са које је касније вирус прешао на човека. Друга је да је вирус вариоле мутирао код људи, и тако постао смртоноснији. Али уколико је вирус стигао преко животиња, код њих и даље може да буде присутан, са потенцијалом да инфицира човека поново, приметио је Поинар.

Подсетимо, само у двадесетом веку од великих богиња је страдало између триста и петсто милиона људи на свету. Захваљујући напорима Светске здравствене организације и успешној вакцинацији становништва, године 1979. вирус вариоле је искорењен у потпуности. Великих богињa на свету више нема. Међутим, сматра се да би могао се употреби као биолошко оружје зато се узорци строго чувају у америчком Центру за контролу и превенцију болести (CDC) и у Русији. Свега неколико научника на свету може да у лабораторијским условима истражује вирус, а Ингер Дејмон из америчког Центра је једна од њих. Она за нову студију каже да „импресивно демонстрира технику генетичке анализе која омогућава да се прикупе значајне информације о древном биолошком материјалу."

Истраживање скреће пажњу на „интересантно питање различитих сојева вируса који су постојали пре вакцинације", каже Ен Стоун, антрополог биологије са Универзитета Аризона. Наравно, први корак је да се потврде нови резултати, каже Ен Кармајкл, историчар емеритус са Унивезитета Индијана. Она је истражила смртне случајеве од последица великих богиња у Италији и Француској, али није могла да нађе доказе о епидемији пре 17. века. Кармајклова предвиђа да ће истраживачи древног ДНК наставити са потрагом - „Мумија има свуда, сигурно ће кренути у даљу потрагу".

Тим планира да настави са истраживањем: „Посебно смо заинтересовани да пронађемо узорке вируса из раног 16. века, из Новог света, када су, по предању, Европљани пренели велике богиње староседеоцима америчког континента, уколико би нашли старије сојеве вируса можда би открили комплетно другачију слику", закључује Поинар.