Из сенке прошлости - Масони о филму

У Извештају о раду у 1926. години масонска ложа „Побратим" у Оријенту Београд (Архив Југославије, фонд 100) за данашњег читаоца има неколико интересантних тема.

Главне активности „Побратима" 1926. г.

Навешћемо неколико примера из Извештаја који је ложа „Побратим" упутила Великој ложи Срба, Хрвата и Словенаца „Југославија".
Гости ложе „Побратим" у 1926. години била су браћа из Италије, Француске, Енглеске, Мађарске и Чехословачке.
Ложа је у току те године примила седам нових чланова...
У Вечни Исток отпутовала су (умрли су - Д.К.) браћа Тома Лазаревић, који је 15 година припадао овој ложи и бивао њен часник, и Манојло Клидис, један од оснивача Ложе и њен почасни старешина, чију смрт оплакују сва браћа.
Између осталих радова, брат Старешина (Дамјан Бранковић) одржао је следећа предавања:
1. „Јавна настава у садашњости и прошлости", излажући њен историјски развитак и њен савремени правац;
2. „О слободи у слободнозидарском смислу и о значају познате крилатице: слобода, једнакост и братство".
Брат Михаило Чубински, беседник Ложе, одржао је предавање о руском слободном зидарству до данашњег дана.
Брат др Иван Рибар одржао је једно веома успело и темељно обрађено предавање о клерикализму.
За млађе читаоце да напоменемо да је др Иван Рибар отац Иве Лоле и Ивице Рибар који су погинули у партизанима у време Другог заседања АВНОЈ-а. Председник АВНОЈ-а био је др Иван Рибар и он је потписао његове одлуке. Иван Рибар је из слободног зидарства иступио 1937. године и пришао левичарском покрету. Између два светска рата био је веома цењен и међу Србима и међу Хрватима. Непосредно после рата био је, формално, шеф државе, мада су Тито и његови сарадници суштински све контролисали. Стари Рибар им је био потребан као буржоаски либерални политичар.

О филмској индустрији

Масони су већ те године били свесни да је филм постао „индустрија". Сматрали су да одређени „маркетиншки потези" - речено данашњом лексиком - не одговарају тадашњим моралним начелима. То су чак назвали „нечасним спекулацијама". Београдски слободни зидари као да су наслутили неке ствари које ће у будућности бити неизбежни пратиоци уметности покретних слика. У Извештају пише:
„...Иницијативом брата Михајла Цукића вођена је веома жива и опсежна дискусија због неразмишљене и на морално дејство неиспитане рекламе у нашој штампи поводом избора за мис Југославије, за филмску индустрију. Ова интерпретација брата Цукића наишла је на једнодушно одобравање браће и браћа новинари су примили на себе да обуставе ову врсту рекламе, којом се иде на то да се младе девојке врбују на спекулативне сврхе филмске индустрије и да на тај начин доводе у питање своју девојачку част, постајући предметом нечасне спекулације. Одушевљење за ову уметност ниже врсте ухватило је дубоког корена и у нашем народу, те је крајње време да се наш свет обавести о правим смеровима овога врбовања младих девојака." (подвлачења Д.К.)
Једна затворена организација, попут Савеза слободних зидара, препознала је огроман потенцијал нове уметности, њен утицај на људску свест, привлачност којој човек тешко може да одоли. Зато су и реаговали преко својих чланова - новинара.
Филм је одавно постао „уметност". Међутим потребно је указати на то да су га слободни зидари, тада (1926), окарактерисали као „уметност ниже врсте". И друге оцене су биле врло оштре: „ да се младе девојке врбују на спекулативне сврхе", „доводи се у питање девојачка част", „нечасне спекулације"...
Слободни зидари су присталице истинског либералног капитализма, слободе, братства и једнакости. Њихов циљ је морално усавршавање човека. У овом цитату можда делују „конзервативно", или су се времена променила, а у складу са тим променама и појмови „либерално", „конзервативно", „слобода", „анархија", „ропство", „морал" и „неморал". У складу са тим, можда није претерано рећи да су тада слободни зидари из ложе „Побратим" препознали неморал кича и шунда који се под формом маркетинга, скривајући се иза стварних уметничких вредности, намеће као врхунска вредност.

Италија и Албанија

У широком спектру тема о којима се разговарало у ложи „Побратим" јесте и питање односа са суседима:
„Брат Светислав Мародић покренуо је питање о итало-албанском пакту, што је дало повода Великој ложи да разашиље окружницу свима великим масонским светлостима и укаже на озбиљне последице које могу проистећи из овакве врсте уговора."
Српска јавност је, изгледа, „заборавила" на односе између Италије и Албаније, на претензије према Валони и Солуну. С обзиром на то да је извештај из 1926. године, да су још била свежа сећања на Први светски рат, на борбу српских и југословенских масона са италијанским масонима у страним ложама око разграничења, разумљиво је да је у „Побратиму" покренуто ово питање. Догађаји су показали да се није баш превише поклањала пажња информацијама које су „браћа" преко својих веза добијала. Показало се да је то била грешка. Познато је шта се догодило у Другом светском рату.