Почеци музике у Србији

По природи ствари, Београдско певачко друштво је у томе предњачило, јер је оно почев од 1857. године, тачније откад је Корнелије Станковић преузео дужност његовог хоровође, постајало изразито национално друштво, певајући све више, а убрзо потом искључиво домаћу музику, у првом реду својих хоровођа (после Корнелија - Даворина Јенка, Јосифа Маринковића и Стевана Мокрањца), који су, свак на свој, оригиналан начин, дали сопствени и непроцењив допринос изградњи таквог националног правца. Историја је ваљда коначно демантовала уобичајену тезу „великосрпских" музиколога да Јенко (родом Словенац) није могао у довољној мери да осети српску „жицу" у музици, јер ју је он баш својом музиком „испредао" на такав начин да су многе његове песме из позоришних комада (више од 50 њих) постале у пуном смислу - народне (нпр. Черго моја, чергице, на текст Милорада Шапчанина). О опредељењу за химну новоконституисане Републике Србије да и не говоримо.

Међутим, ако се Јенко делио између Београдског певачког друштва и Народног позоришта, у ком је од 1871. године капелник са несагледивим обавезама, права је срећа за нашу музику, па и за БПД, што су га наследили Маринковић и Мокрањац, који су се у далеко већој мери могли посветити својој дужности у њему. Посебно се ово односи на Стевана, који је готово сав композиторски рад њему и посветио, изграђујући свој стил према његовим моћима, и обрнуто - подређујући његове моћи свом стилу. Та плодна интеракција збиља је богато уродила, са више од 150 световних и духовних дела, и са петнаест руковети и Литургијом као врхунцима. Притом, не треба губити из вида ни Мокрањчев рад у Српској музичкој школи (основаној 1899. године), али је тамо имао драгоцене помагаче у лику Станислава Биничког и Цветка Манојловића.

Да бисмо осликали делић околности у којима се српски музички живот одвијао почетком двадесетог века, нека нам послужи двострука прослава 25-годишњице уметничког рада Стевана Стојановића Мокрањца, најпре у Београду (6. маја 1909), а потом и у његовом родном Неготину, и успутним свраћањем у румунски обалски град Турн Северин, две недеље касније, о Духовима. Наиме, била је то бурна година, тек два месеца пошто је некако забашурена крвава рана створена анексијом БиХ, коју је Србија (под притиском великих сила) морала прогласити својим интересом, те гарантовати сузбијање сваке контрааустроугарске пропаганде. У то време је пало и „одрицање" престолонаследништва принца Ђорђа и устоличење краљевића Александра на његово место, срећом, уз како-тако обједињену коалицију свих странака у влади старога Стојана Новаковића, што је бар давало привид великог „народног помирења".

Зато је и било потребно да та прослава још једном потврди неоспорни факт о националној мисији БПД, не само благодарећи њиховим бројним гостовањима широм српских земаља, већ и одушевљеним копирањем и имитирањем њиховог рада по целом Српству. На све стране се орила српска песма, проносећи српски завет и аманет, и вазда уз српску тробојку, да се никакве контрапропаганде, па ни полицијске забране у непријатељским земљама нису могле испречити нити онемогућити ширење тог свеопштег српског флуида.

Да ли је потребно наглашавати од којих, и каквих дела је састављен програм у славу Мокрањца?