Закони уметности

1. Прилог из естетске сфере дефиницији генија: то није субјект који се потчињава датим правилима, већ онај који крши претходна. Но сам акт кршења - а то је битно - тако је снажан и убедљив да се аутоматски претвара у акт постављања новог правила.

2. Овако схваћен, геније је само фактор историјске динамике, односно иницијатор промене, односно законодавац. Ако би то била, међутим, његова искључива одредба, њега бисмо далеко, далеко ређе сретали у историји него што обично мислимо. Поред Пракситела, Леонарда, Бетовена, Дебисија - постоји знатан број великих људи који нису били „професионални револуционари": Пусен, Рембрант, Давид, Моцарт, Шуберт, Зола, Толстој итд.

3. Рећи да је лепа уметност могућна само као продукт генија, значи рећи да је уметност пост фактум (лат. post factum) генијалности. То је, међутим, практично апсурд. Суд о генијалности аутора је увек и пре свега пост фактум суда о уметнички успелом (треба видети шта о томе каже Сурио), при чему је тај суд савршено независан од представе и појма генијалности.

4. Кант каже да лепа уметност не може сама себи да измишља правила - јер то чини природа посредством генија. Овде смо пред софистичком заменом субјекта. „Лепа уметност" као скуп предмета, односно производа, свакако ништа не измишља јер нема интелекта. Ако у њено име то чине аутори производа - по дефиницији генијални - онда су њихове индивидуалне личности део појма уметности. А како ти људи постављају правила, онда је очигледно да уметност сама себи поставља правила. Остаје, разуме се, питање под чијим и каквим утицајем.

5. Природа, као наоко најспорнији елемент Кантове сукцесије закључака, у ствари је веома прихватљив инструмент размишљања. Лукачева примедба да је у питању метафизички проблем који је добио привидан одговор са преливањем у ирационално - поново је површна. Треба држати на уму да се уметност у Кантово доба могла теоријски сасвим лепо одржати на свим принципима платонске мимезе.

6. Између многих ствари - природа је такође и скуп појмова окупљених око физикалних закона: око оптике, акустике, гравитације, механике, термодинамике и мноштва других закона, непосредно или посредно релевантних за уметност; поред тога она је и скуп психофизикалних конституаната људског бића.

Те две групе стварно су одлучујуће за естетички став ствараоца. Но одмах је очигледно да поменуте конституанте нису довољне за потпуно одређење уметности - то јест њених закона. Јер ако је природа непроменљива - а ваљда јесте, опет с обзиром на законе - уметност би такође била дата једном заувек.
Због тога је социјални моменат тај трећи, неопходни фактор конституције естетичких норми. А кад друштвене норме теже непроменљивости - на пример у египатској култури или у епохи социјалистичког реализма - уметност их верно, обавезно и без резерве прати.