Балачко у маказама сатиричара

Рођен је у Београду 1863. године, дипломирао је право на Сорбони 1884. године. Докторирао је у Паризу, а његова докторска теза је награђена златном медаљом Париског универзитета исте, 1888. године. 

Постао је професор на Правном факултету Велике школе у Београду. У политичкој и дипломатској каријери имао је високе положаје: био је посланик у Риму, министар спољних послова, министар правде... све до председника владе Србије од 1911. до смрти, 1912. године. То су само неки од успеха у Миловановићевој богатој каријери. Он спада у ред оних малобројних Срба који су у 19. веку школовани на најбољим европским универзитетима и који су по повратку у отаџбину градили модерну државу по европским узорима - онолико колико су прилике дозвољавале.

Споразум са Бугарском

Утицајни аутори сматрају да је круна његове дипломатске каријере споразум са Бугарском, дуго припреман далеко од очију јавности и тајно потписан у његовој кући у Београду 1912. године. Споразум је омогућио стварање савеза балканских земаља за ослободилачки рат против турске окупације. Нажалост, Милован Миловановић је изненада умро пре Првог балканског рата који су краљевине Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска водиле против Османског царства у складу са принципима „Балкан балканским народима" и није дочекао резултате свог дипломатског и државничког рада. Нажалост, то је био први и последњи савез те врсте два братска народа.

Сатиричари су то гледали другачије

Хумористички и сатирични лист „Ђаво" (17.08.1908) у „извештају" у стиховима овако је пренео иступање Милована Миловановића Балачка:

И пошто је хер Балачко,
Прво добро нос исчачко,
Два пут зину,
Три пут кину,
И стрпо се под трибину.
Станко стао па га ваби:
„Бре излази враг ти баби."

Реч је о скупштинској расправи поводом међународног трговинског уговора, који је 1908. године склопила радикалска влада Пере Велимировића, у којој је Милован Миловановић био министар иностраних послова. Тим уговором је требало да буду створени услови за престанак царинског рата који је Србији 1906. наметнула Аустроугарска, практично блокирајући све извозне и увозне могућности српске привреде. Била је то „тотална блокада" а нови уговор покушај пробоја из окружења. Међутим, у „извештају" сатиричара то се тако не тумачи:

Док не рече Љуба ветар:
Нака реши чича Петар*
И он зину и он кину
И попе се на трибину,
„Јест тако ми мог Балачка -
Нашем раду ту је тачка.
Споразум је био згодан
Па је и рад био плодан.
Привеза смо једном ћушку
Разбили смо другом њушку -
Сад извол'те ићи кући. -
Или ће вам њушка пући."
Са тих речи, са те шале
Разбегли се сви из сале.
Стенографисао Спадаловић
*Разуме се Велимировић

Овај извештај у стиховима од 17. августа 1908. подсећа на снимке који нам понекад дођу из јужнокорејског, украјинског или неког другог парламента, када посланици посегну за непарламентарним средствима. Из истог броја листа „Ђаво" јесте и сатирични „осврт" на ситуацију у нашем окружењу, или региону, како се то данас популарно каже.

Светска хроника

У Стамболу још трају параде.
У Берлину нешто тајно раде.
Аустрија све у славу „мира"
Мисли да нам Босну анексира.
У Русији пишу неку „ноту"
У Енглеској опремају флоту
Тамо, амо, цео свет се спрема.
А Србија?... Она и сад дрема...

У овим примерима могу се повући паралеле са неким процесима - мање или више успешне. С обзиром на то да су их писали сатиричари и хумористи, можда и није најважније у којој су мери тачни или нетачни описи догађаја и личности. Важно је да су забавни и духовити, јер смех је најбољи лек. Ако се користи у прописаној дози.