Великани музике: Јоханес Брамс, 2. део

Након седам бурних месеци, током којих су му штампана прва дела, од чега је успео да родитељима пошаље нешто новца, Брамс се у Хамбург вратио за Божић. Успон од анонимуса до велике славе га је могао искварити. Али то се није догодило - Брамс је и даље био пажљив и љубазан према свима.

Наравно, и даље је упознавао нове људе. У Јоахимовом дому је упознао Ханса фон Билова, који је био први пијаниста који је извео његове композиције у јавности, на концерту у Хамбургу 1. марта 1854. године. Фон Билов је после тога и надаље, током своје диригентске каријере заговарао Брамсова дела.

Шуманови су крајем јануара дошли у Јоахимов дом и Брамс је тад провео најлепше дане у свом животу. Само месец дана касније, Шуман је оболео од поремећаја нервног система, од чега ће касније и скончати. Неколико дана после тог догађаја покушао је да се удави у Рајни и мада су га спасли, проћи ће кроз ужасне менталне ломове. За Клару и децу то је била неописива несрећа.

Брамс је отпутовао право у Диселдорф и његова наклоност Шумановима и помоћ Клари су несумњиво били велика утеха. Његово напредовање у каријери је у то време морало бити остављено по страни да би могао да помогне својим пријатељима. Боравио је код Кларе или јој је писао док је била на турнеји, понесен љубављу коју је према њој осећао. Тек осамнаест месеци касније убедили су га да одржи концерт с Кларом и Јоахимом у Гдањску.

Наравно, Брамс Клару није отимао сад већ душевно болесном Шуману. Свим срцем он је желео да се Шуман опорави. Али његов положај у свему томе га је растрзао. А онда је, у јулу 1856. године, Роберт Шуман преминуо. Била је то прекретница за Брамса. Уосталом, и његов отац се оженио женом седамнаест година старијом од себе, па зашто се и он не би оженио Кларом? Ипак, одлучио је да прати своју музу, а не срце.

Детмолд је била мала држава којом је управљао принц. Брамс је овде 1857. године ступио на свој први службени положај. Задатак му је био да принцезу Фредерику подучава дириговању хором и свирању клавира како би могла да наступа на концертима. Требало је да ради само три месеца годишње, а остатак године је могао лагодно да живи од плате.

Све је добро функционисало а композиције су се изливале из Брамсовог пера. А онда су га позвали да проведе лето с пријатељима у Гетингену. Тамо је упознао Агату фон Сиболд, љупку, интелигентну сопранисткињу, која је дивно изводила песме које је за њу компоновао. Али догодило се исто оно што и са Кларом.

Иако су несумњиво били заљубљени и сви пријатељи су мислили да ће се узети, Брамс није смогао снаге да то и учини. Чежњиво се освртао за девојком из Гетингена, али је ипак сматрао да би таква веза угрозила његову уметност. За Агату је то био поражавајући ударац. У међувремену, Брамс је доживео једино оспоравање његове музике на које је наишао у животу. На концерту у Лајпцигу, на ком је извео свој Клавирски концерт у де-молу публика му је звиждала. Овај догађај је описао Клари Шуман у писму, али га то није никако помело.

Године 1860. Брамс напушта свој стални ангажман у Детмолду и враћа се у Хамбург, али не да би живео с родитељима, већ у дивним изнајмљеним собама у предграђу Хамбурга. Ту је почео да склапа пријатељства с људима из света музике тог града. Неколико година је радио са женским хором, у ком су његов шарм и личност изгледа оставили уобичајен утисак, нарочито на девојачки квартет с којим је блиско сарађивао. Њих четири никад нису заборавиле свог диригента-композитора.

Још један његов хамбуршки пријатељ био је Јулијус Штокхаузен, чији су величанствен глас и пријатна личност Брамса инспирисали да компонује неке од својих најбољих песама. Њих двојица су приредили бројне заједничке наступе.

Брамс се све време надао сталном ангажману у Хамбургу где би могао да се смири и настави да компонује. Међутим, ништа од тога му није наишло. Отишао је у Беч накратко верујући да ће успех у овој светској музичкој престоници импресионирати људе у Хамбургу, који би му потом понудили прикладан посао.

Као и за многе друге музичаре, и за Брамса је Беч био гостољубиво уточиште пуно сродних душа. Ипак, Брамс није заборавио Хамбург и кад је чуо да је положај директора на Певачкој академији и у Филхармонијском оркестру дат његовом пријатељу Јулијусу Штокхаузену, био је очајан. Кад се Штокхаузен, пет година након тога, пензионисао, положај је опет добио неко други, што је Брамса опет повредило.

Заправо, Брамса би такав редован и захтеван посао вероватно исувише оптеретио и одвукао га од његових композиција. У сваком случају, у Бечу ће он ускоро добити посао директора Бечке певачке академије. И мада је уживао у музици, административна задужења која су била саставни део овог посла му се нису допала и убрзо је својим пустоловним духом сопствену публику окренуо против себе.

У међувремену, његова породица је у Хамбургу пролазила кроз бурне тренутке. Његова мајка, која је била много старија од мужа, напустила га је после тридесет година брака. Потом је 1865. умрла, а Брамсов отац се оженио много млађом женом. Због свега тога вероватноћа да се Брамс врати у Хамбург постајала је све мања.

То га је, изгледа, подстакло и на компоновање великих дела. „Немачки реквијем" је први пут изведен у бременској катедрали, на Ускрс 1868. године. Брамс је био веома задовољан начином извођења а у публици је било мноштво утицајних људи из света музике. Наравно, ту је била и Клара, Штокхаузен је певао, као и његов женски квартет из Хамбурга, за који је уметник инсистирао да буде у хору.

Године 1871. преселио се у стан у Улици Карлсгасе број 4, који му је толико одговарао да је у њему провео остатак живота. Стан се налазио у самом центру града и у близини Карловог трга, као и близу зграде Музикферајна, па је то била двострука погодност. Али три године које је провео на том престижном положају биле су му довољне. Било му је тешко да своју жељу за највишим извођачким стандардима усклади са својим композиторским радом, а и управа Музикферајна је тешко излазила на крај са својим најпознатијим диригентом. Зато је после три године и бројних изузетних наступа, оставши са свима у пријатељским односима - напустио овај посао.

Проглашен је доживотним чланом Музикферајна, а његова библиотека му је постала други дом. Иако је овај уметник имао среће да у младости склопи неколико блиских пријатељстава, у суштини, живео је усамљеничким животом и изолован од света, заокупљен својим радом и невољан да склапа дубља пријатељства с бројним људима који су га позивали у своје домове или на путовања.

Био је познат као осетљив и напрасит човек, нарочито у каснијим годинама, и чак је с времена на време успевао да се посвађа и са Кларом и Јоахимом, које је сматрао најдражим и најближим пријатељима. Kад му је отац умро, био је искрено забринут за добробит своје маћехе која је улепшала последње године живота његовог оца, због чега ју је подржавао и био јој одан до краја живота.

А онда су се стари пријатељи вратили. Обновио је пријатељство с лепом и талентованом Елизабетом фон Штокхаузен, његовом старом ученицом, која се сад презивала фон Херцогенберг. С њом и њеним мужем, који је био љубитељ музике, Брамс ће провести лепе тренутке, иако се на крају и са њима посвађао.

Брамс је одлазио на дуге летње одморе, на којим је уживао у сеоском ваздуху и друштву које је проналазио у разним бањама које је посећивао, као што је Ишл Бад. Тамо је лети боравио и цар, због чега је то место било веома популарно. Али то Брамса није одвраћало од боравка у њему. Његов добар пријатељ, краљ валцера, Јохан Штраус тамо је имао вилу, као и многи други уметници и музичари.

Током неколико зимских месеци ушло му је у навику да држи концерте на којим би дириговао или изводио сопствена дела. А био је до те мере тражен да је могао да наступа целе године. Али волео је да неко време проведе и у Бечу, у пролеће, а лето на селу.

Као педесетогодишњак, Брамс је упознао Хермин Шпис, младу и живахну певачицу, контраалта, која ће постати један од најбољих извођача његових песама, а нарочито „Алто рапсодије". Брамс се вероватно у њу и заљубио, али иако је инспирисала многа његова дела у то време, као и обично, код Брамса је победила уметност и ту се није ама баш ништа догодило.

За разлику од бројних других уметника, Брамс је још од младих дана уживао у изузетном успеху. А он се заснивао на његовој чудесној способности да кроз своју музику прикаже тежње, жудње и радости људи који су га окруживали, што и јесте суштина уметности.