Како је Велики рат послужио као инспирација за „Господара прстенова“

Сајмон је имао 14 година када је умро чувени писац. Сећа га се кроз детаље из детињства ‒ памти његов сомотски прслук, лулу коју је пушио, игре које је играо током кишних поподнева у холу приморског хотела и слику ветровите плаже на којој стоји и баца каменчиће кроз сиве таласе.

Дедина тајна?

Унук славног писца каже да му та сећања не разјашњавају много ко је био његов деда. Сећа се доста јасно са каквим осећањем је деда рецитовао молитве увече заједно са њим. Мали Сајмон је имао нелагоду у цркви недељом, јер је деда инсистирао да клече док су сви остали стајали, а затим је гласно током службе одговорао на латинском, док су остали говорили на енглеском.

Кључ за разумевање Толкинове личности било је његово импресивно, челично самопоуздање које није имало ни делић оне нежности коју је Сајмон упамтио код деде. 

„Био сам премлад да бих разумео како је деда помирио у себи пантеизам и своју преданост хришћанству. Касније сам схватио да није био само аутор Господара прстенова него и интелектуални гигант, који је говорио велики број језика и био експерт у неколико области. Мој отац је неуморно радио на сређивању и објављивању дединих рукописа и досад је успео да изда више од двадесет књига", пише унук славног писца.

Успомене

Сајмон пише да се осећао сићушним у односу на свог деду. То га је, тврди, у средњим годинама подстакло да и сам постане писац: „Није ми било лако. Мислио сам да је моја прва књига ремек-дело, али ме је једногласна негативна оцена бројних књижевних агената са обе стране Атлантика уверила да грешим". Но Сајмон је био упоран и нашао је свој пут. Борио се са тим да ли ће бити Сајмон Толкин, или само унук великог писца. Признаје, ускоро је схватио да писци не могу успети без публике, и да је име било лозинка да продре до пажње јавности: „Новинари су природно хтели да сазнају како је то бити унук славног Толкина, и ја сам копао по сећањима док нису посталa устајалa ‒ то злато се претворило у прашину".

Унук славног Толкина тврди да је одувек желео да пише о Првом светском рату. У малом енглеском селу у коме је одрастао на споменицима из рата угравирана су имена људи који се никад нису вратили из ровова. Отишли су из својих домова 1914. године уз песму, мислећи да марширају у велику авантуру, а сусрели су се са паклом са друге стране Ламанша. Природа рата се потпуно променила сто  година након Ватерлоа. Убијање се индустријализовало, људско тело је сада било изложено гранатама и митраљеским мецима.

Војници су чекали смрт у блатњавим рововима, плашећи се тренутка кад ће им наредити покрет. Многе је очајнике затекла смрт на непознатом терену, док су крварили или били измучени од жеђи. „Гледао сам њихова млада лица на старим затамњеним фотографијама ‒ недужне, без свести о ужасима који их чекају. Покушавао сам да продрем у њихов доживљај. Али дуго нисам успевао, био сам преплављен величином тих догађања", пише Сајмон Толкин.

Индустријализовано зло

Кад је коначно почео да пише, све је више мислио на деду, који се такође борио у бици код Соме. Имао је и његову фотографију на којој је стасит, бркат, одлучан у официрској униформи. „Да он није преживео, мене не би било. Било ми је жао што га нисам дуже познавао да бих могао да га питам како му је било. Није о томе ништа писао, и као и многи ветерани, ретко је говорио о ратним искушењима", сећа се писац.

Када се вратио Господару прстенова, схватио је колико је Толкинова грандиозна замисао била ослоњена на страхоте из ровова. Зло у Средњој земљи је индустријализовано. Сауронове орке су брутализовани радници, а предели Мордора и Изенгарда подсећају на сабласну ничију земљу из 1916. године. Развој односа између Фрода и Сема подсећа на везе које су настале међу британским војницима суоченим са ратним мукама. Сви они осећају да је храброст изнад свих осталих врлина у Господару прстенова. „На крају, кад је рат завршен, Фродо је је делио судбину толико ветерана који су се са невидљивим ранама вратили кући, као бледе сенке људи који су некада били", пише унук славног писца.
Најзад, остаје осећање да је Саурон суштински променио свет, иако је био поражен. Невиност и магија нестају из Средње земље кад виле оду на Запад. „Мислим да је мој деда имао исти доживљај Европе након рата. Како ли је страшно борити се да се доврши рат, да би двадесет година касније послао свог сина у следећи", пита се на крају Сајмон Толкин.

Приредила Валентина Делић