Узбудљиви живот Јохана Себастијана Баха (први део)

Под покровитељством војводе од Саксоније, свештеник Мартин Лутер написао је изузетан превод Библије с латинског на народни немачки језик, што је представљало основ за нови хришћански покрет: протестантизам. У том чврсто устоличеном лутеранском друштву рођен је Јохан Себастијан Бах 1685. године, предодређен да постане један од најбољих композитора свих времена. 

Лутер је желео да његова црква буде народна и музика му је била веома важна. Писао је химне користећи музику засновану на народним песмама, због чега је од самог почетка у Баховом животу постојала права музичка традиција.

Ајзенах се налазио у малој држави, са војводом од Саксоније и Ајзенаха на челу, у време кад Немачка није била велика уједињена држава као данас. Владари многобројних државица имали су велелепне замкове или дворце, а многи чак и сопствена позоришта или оркестре (уз то сигурно и своје капеле с оргуљашима и хоровима). На тај начин су бројни музичари добијали посао. Ни војвода од Саксоније и Ајзенаха није био изузетак, а за њега је радио композиторов отац Јохан Амброзијус Бах, професионални виолиниста. 

Одрастање у породици надарених 

Бахов отац је био и главни градски музичар, што значи да је био задужен за музику на венчањима, гозбама и у другим свечаним приликама. Музика је имала важну улогу у опстанку целе породице. Поред оца музичара, Бах је имао и два ујака која су се професионално бавила музиком, а касније је схватио да су многи чланови породице (око четрдесет њих) такође били музички надарени. Несумњиво, он је напредовао певајући у хору Цркве Светог Ђорђа, а што је био старији, певао је све захтевније и сложеније музичке композиције и развијао свој дечачки сопран. 

 Као осмогодишњак похађао је школу у Ајзенаху, где је стекао солидна знања из граматике латинског језика и веронауке. С девет година је остао без мајке, која је умрла, а отац му се убрзо опет оженио. Међутим, месец дана после тога, фебруара 1695. године, и он је умро. Бахова породица се окупила око сирочади, а Јохан Себастијан је одведен у кућу свог брата Јохана Кристофа Баха, оргуљаша у Ордруфу, малом селу удаљеном педесетак километара.

Иако је то очито био изузетно тежак период за породицу, живот с братом у Ордруфу био је добар за Бахов музички развој и он је ту добро зарађивао певајући. Као добар и цењен музичар, Јохан Кристоф је младог Баха научио да свира клавир и несумњиво му је помогао да научи компоновање. 

 Први музички узори

Као петнаестогодишњак Јохан Себастијан се преселио у Линебург, на сам север Немачке, где се придружио дечачком хору у Цркви Светог Михајла. Будући да је имао препоруке наставника музике из Ордруфа, добио је стипендију. Наставио је да изучава латински у одличној латинској школи те цркве и певао је у хору. За то доба музика у Цркви Светог Михајла била је изузетна. Поседовали су одличну библиотеку музичких дела и добру колекцију инструмената. Све то је било добро за Баха. Његов дечији сопран ту није дуго потрајао, али кад је почео да мутира, помогао је у црквеној музици, због чега му је стипендија продужена.

У другој линебуршкој цркви оргуљаш је био Георг Бем, чије су свирање и композиције заинтересовали Јохана Себастијана. Бем је младог Баха упознао с најновијим музичким струјањима у Француској, а подстицао га је и да прошири своја знања одласком у Хамбург и да тамо чује велике оргуљаше Рајнкена и Либека. 

Са седамнаест година Бах је био спреман да ради. Несумњиво је био довољно образован да крене на универзитет, али себи није могао да га приушти, а музика га је неодољиво звала. Први посао је добио 1703. године, у градићу Арнштат, око двадесет километара удаљеном од Ордруфа. Градско веће га је позвало да испроба њихове нове оргуље, а кад су га чули како свира, позвали су га да одмах почне да ради. Као вођа хора и васпитач немирних дечака није имао баш много успеха. Стога је запоставио своје дужности и чак се и потукао с фаготистом из оркестра.

У Арнштату је упознао још неке од својих рођака, укључујући и Марију Барбару, даљу рођаку за коју се везао. Али посао у Арнштату му баш и није ишао како ваља. Зато је затражио одсуство да оде у Либек ‒ тамо је наступао чувени оргуљаш Букстехуде, чије су га сјајне изведбе очарале. У Арнштат се вратио тек након четири месеца само да би наишао на још неслагања. Грађанима Арнштата се нису допала нова музичка дела која је написао и извео. Али у оближњем Милхаузену, удаљеном око педесет километара на северозапад од Арнштата, свирао је припадницима власти који су били толико одушевљени његовим талентом да су му одмах понудили уговор.

Вејмар ‒ савршено радно окружење

У августу 1707. године у  цркви у близини Арнштата, Бах се венчао са својом рођаком Маријом Барбаром, уз опште одобравање своје породице. О њој се не зна много, али с обзиром на породичну историју, сигурно је била наклоњена музици или је бар била навикла на живот музичара и изгледа да су њих двоје били складан пар.
Убрзо му је понуђено и ново радно место.

Вилхелм Ернст, војвода од Саксоније и Вајмара, био је понесени заљубљеник у музику и мада је био необично строг и дисциплинован владар, показао се као одличан Бахов послодавац и у Вајмару му је начинио савршено окружење за компоновање. Плата му је удвостручена и постао је део префињеног и образованог друштва, а војвода га је подстицао да компонује, нарочито музику за оргуље. Вајмарски двор је, у складу с војводиним укусом, био скроман и прожет искреним верским осећањем, али је истовремено био спреман за Бахове музичке новине и за барокне музичке концерте којима их је композитор разгаљивао у дворској капели. Покушавали су да га одвуку од Вајмара, али му је војвода повећао плату и 1714. године дао место диригента хора: на тој позицији сваког месеца морао је да компонује нова дела,  углавном кантате. До данас је сачувано око две стотине његових кантата, али их је за живота, несумњиво, написао много више.

У Вајмару Бах је и даље проучавао дела других композитора, нарочито италијанских, као што је Вивалди, а ту је компоновао и најбоља дела за оргуље.

 Невоље због новог пријатељства

Током свог радног века Бах се некако стално уплитао у контроверзне ситуације, а нажалост, ни Вајмар, упркос одличним условима за рад, у томе није био изузетак. Принц Ернст Август, војводин нећак наследник, стално је био у сукобу са својим конзервативним ујаком. Нажалост, Бах, који је Ернста подучавао клавиру и добро га познавао, није приметио да се то војводи не свиђа и наставио је да негује пријатељске односе с принцом. Чак му је написао и кантату за рођендан.

Резултат свега тога је био да Баху није додељена позиција капелмајстора кад је 1716. године то место остало упражњено. Бах се због тога смртно увредио и престао је да компонује кантате. На срећу, зет принца Ернста Августа био је принц Леополд од Анхалт-Кетена, који је желео да Бах постане његов дворски музичар. У Кетену је углавном писао световну музику, пошто је религија на том двору била реформисаног типа, па у цркви није било музике, осим певања псалама.

Бах је прихватио позив, али с Вајмаром још није завршио. Војвода није прихватио његову оставку и послао га је у затвор на месец дана. На крају је пуштен, али с неповољном карактеристиком.