Зашто је Сервантес тражио да буде сахрањен у манастиру?

Пре него што је написао једно од своја два ремек дела о Витезу Дон Кихоту од Ла Манче, Сервантес је имао веома пустолован живот. Као младић у својим раним двадесетим годинама побегао је из Шпаније у Рим, пошто је ранио једног племића у двобоју, 1570. године вратио се кући и потом се пријавио у морнаричку службу. Отишао је у рат како би бранио папу, био рањен два пута у ребро, једном у раме и након тога остала му је парализована рука.

Дугогодишње ропство и избављење

Након рањавања отели су га алжирски гусари који су га држали у суровом робовском заробљеништву пет година, тврди историчар Фернандо дел Прадо, који је посветио своју каријеру истраживању Сервантесовог живота. Док је Сервантес робовао у Африци, његова породица је се обратила за помоћ монахињама у Тринитаријанском манастиру. Оне су успеле да прикупе и пошаљу новац за откуп Сервантеса пиратима. Крхки намучени затвореник вратио се у Шпанију и отишао да се помоли у манастиру опатица које су га спасле. Севантес је касније радио различите послове у државној служби и потом написао „Дон Кихота" данас препознатљивог као први модерни роман.

Мадридска Кихотска мисија

Протеклих годину и по,  Мадрид је обележио своју Кихотску мисију лоцирајући Сервантесове кости испод Тринитаријанског манастира, и најзад обележавајући их надгробном плочом. У подземној крипти, геофизичари су употребили георадар да би направили мапу контура давно заборављених манастирских ћелија за сахрањивање.

„То је магнетни импулс, налик рендгенским зрацима", изјавио је Луис Авиал, технички директор геофизичке компаније Фалкон Хај Тек коју је ангажовао град Мадрид да уради овај посао. Уперили смо сигнал кроз земљу и добили смо слику контура свих шупљина, структура и гробница на том месту. Када су Авиал и његов тим успели да сагледају да испод манастира постоје гробови, као што је и легенда говорила, пребацили су даљи поступак археолозима и форензичким антрополозима, који су почели ископавања.

Након недеља ископавања археолози су пронашли погребне остатке најмање петнаест особа - мушкараца, жена и деце. Верује се да су то анонимни посвећеници који су живели у манастиру у различитим раздобљима током више векова.

Један део костију пронађен је у остацима дрвеног ковчега са иницијалима „М.Ц." Ребра тог скелета била су оштећена раном од метка, а кости леве руке осакаћене. То је био знак за археологе да су пронашли свог човека чак и пре него што је урађен ДНК тест.

„Кад сам угледао ребро, помислио сам - пронашли смо Сервантеса напокон", каже
Франсиско Екстеберриа шпански форензички антрополог који је учествовао и у ексхумацији тела чилеанског песника Пабла Неруде 2013. године.

Екстерберијин тим је потом сахранио Сервантесове посмртне остатке близу места на коме су их нашли - поштујући пишчеву последњу жељу, и постављајући му споменик у манастиру.
На церемонији се је постројен војни шпалир уз војни музички бенд који је свечаном музиком одао почаст писцу који је некада служио у истим шпанским војним јединицама. Чак су и монахиње изашле из својих одаја како би обележиле овај догађај.

„Ово је као спасење, изјавила је главна монахиња манастира. Она је негирала да су ископавања ометала буком опатице. „Били су веома дискретни", рекла је монахиња.

Време је све краће

Тадашња градоначелница Мадрида Ана Ботела прочитала је током церемоније натпис на Сервантесовом споменику - неке од последњих речи писца које је написао пред смрт 1616. у свом последњем роману „Пустоловине Персилеса и Сихисмунде" :

Време је све краће,
стрепње расту,
наде се смањују,
а ипак жеља да живим
ме одржава у животу.

„Са посебном емоцијом могу да кажем да је мисија Дон Мигел остварена", рекла је на скупу Ботела. Верује се да је Сервантес умро истог дана као и Вилијем Шекспир, пре 400 година. Мадридске власти преговарају са монахињама манастира Тринитаријанаца да се уведе ново време посете туристичких посета. За сада се почаст Сервантесу може одати само током дневне мисе.

Припремила Вања Делић