Од револта до легенде: Екс-ЈУ рок сцена живи на Belgrade Beer Festu 2025

У времену када су фестивали често окренути савременим трендовима, глобалним звездама и пролазним сензацијама, Belgrade Beer Fest 2025 (28 – 30. август, Ушће) прави промишљен и храбар заокрет – враћа се коренима. Кроз пажљиво одабран програм, публика овогодишњег издања имаће прилику да присуствује својеврсном омажу једној од најважнијих културних појава на овим просторима – Екс-ЈУ рок сцени.

На бини ће се током три вечери смењивати имена која не само да су обликовала музички укус генерација, већ су градила идентитет, ширила хоризонте и неретко – пружала утеху и побуну у истом акорду. „Прљаво казалиште“, „Атомско склониште“, „Валентино“, „Рибља чорба“ и Влатко Стефановски долазе не само да подсете, већ да потврде да рок култура у региону није реликвија, већ живи организам.

Рок као израз друштвене свести

Почетком осамдесетих, југословенска рок сцена била је више од музичког феномена – била је културни покрет. У ери када су младима врата света била одшкринута тек кроз уметност, рокенрол је постао инструмент изражавања – бунта, емоције, отпора и идентитета.

„Прљаво казалиште“, који из панк корена прелази у емотивне, ангажоване баладе, са концертом на Тргу Републике у Загребу (данас Трг бана Јелачића) 1989. пише историју – не само музичку, већ и политичку. Мојој мајци постаје више од песме; постаје симбол једне нације у превирању.

Са друге стране, „Атомско склониште“, из Пуле, доноси тежак, дистопијски звук и текстове који пророчки наговештавају распад и унутрашње ломове друштва. Њихови Паклени возачи и даље звучи као упозорење, док Треба имат душу остаје вечни апел људскости.

Од поп сентименталности до поезије бунта

Бенд „Валентино“, зачет као нежнији глас Сарајева, доноси поп сензибилитет у екс-ЈУ сцену, али не одустаје од поетике стварног живота. Њихове песме биле су саундтрек младалачких љубави и носталгије за невинијим временима.

А онда – „Рибља чорба“. Феномен. Противречан, сиров, духовит, али увек са јасним ставом. Бора Ђорђевић, као песник улице и политички коментатор, с позорнице је често говорио оно што се други нису усуђивали. И док су их неки осуђивали, масе су их пратиле – јер су у њима читале истину, огољену и често болну. Иако је Бора отишао, бенд данас наставља даље са достојним наследником, не покушавајући да копира, већ да настави причу – с поштовањем, интегритетом и свежом енергијом.

Гитаром против заборава

И на крају, Влатко Стефановски – тишина, па виртуозност. Његов стил, између македонског етна, џеза и прогресивног рока, јесте подсетник да музика не познаје границе. Његова гитара не пева само о прошлости – она је мост ка будућности, укорењена у традицији, али отворена за свет.

Бир Фест као нова позорница историје

Ове године, Бир Фест не нуди само провод – нуди музичку хронологију једне епохе. Нуди причу о времену када су песме имале тежину, а концерти били манифестације духовне слободе.

У ери алгоритама и хиперпродукције, окупљање ових имена на једном месту има готово архетипски значај. Не зато што гледамо уназад с носталгијом, већ зато што их слушамо данас – и у њима и даље проналазимо себе.