Жикић: Одавно је било време да се каријера „Екатарине Велике“ обележи оваквим издањем

Јединствени бокс-сет обухвата осам винила, обухвата и демо-снимке. Да ли је вас нешто изненадило, с обзиром да готово све знате о ЕКВ-у, да ли сте нечим били пријатно изненађени, да ли сте открили нешто?

– Не знам готово све, али трудим се да знам што више. Не, није ме изненадило зато што сам схватио да је реч о озбиљном пројекту који би требало да реафирмише однос јавности према 'Екатарини Великој' на одређени начин.

Одавно је било време да се њихова каријера, која нажалост неће никад моћи да се настави, обележи једним таквим издањем, луксузним бокс-сетом са изненађењима. Тај двоструки ЦД можемо да посматрамо као изненађења, такође и буклет који одговара једном таквом издању. Међутим, оно што је најважније је да се однос јавности прилагоди вредностима онога што та јавност посматра и што је вреднује.

А ти демо-снимци?

– Ти демо-снимци увек откривају некакве рањиве стране бендова, међутим, код 'Екатарине‘ мислим да нема тих проблема и они су били беспрекорни као музичари и вероватно нису дозвољавали да ни демо-снимци буду такви да не заслужују објављивање, а добро је да се и нове генерације, а и старије генерације које нису имале прилике да чују те снимке из архиве, сада окрену њима и провере свој однос према бенду.

ЕКВ је током десет година рада једног затвореног арт-бенда, постала миљеник и публике и критике. Они су били омиљени у целој Југославији, нису правили компромисе уопште, нису покушавали да се неком допадну. У чему је тајна те њихове музике, у чему је та магија да се та музика и данас слуша међу младима?

– Магија и тајна свега вредног је у томе да се интегритет увек стави изнад опортунизма. То је нешто што увек помињем кад говорим о Милану и о 'Екатерини‘. Ако је интегритет њиховог дела био задовољен, односно ако је био употпуњен, онда није било потребе ни за каквим другим интервенцијама, поготово онима које долазе у сферу тржишних калкулација.

Имате много људи који ће да вам дају најразличитије савете о томе како ћете боље да се продате, међутим није циљ да се ствар само прода, него да тај производ буде вредан продавања, односно, боље речено, вредан куповине.

Милан и 'Екатерина‘ су сваки пут кад би се појавили долазили у једном усавршенијем издању. Милан је непрестано напредовао и као аутор, и као песник, као композитор, као гитариста, као певач. И то је такође пример који би требало да приметимо. Требало би да следимо њихов пример на начин непрестаног усавршавања.

Ви сте се са њима дружили, они су свуда где се појаве изазивали велику пажњу. Постоји награда која носи име Милана Младеновића. Да ли неко сада ствара у духу њихове музике?

– Свако ко ствара у духу музике која не трпи никаква предубеђења, предрасуде, лажи, пројекције, калкулације, он ствара музику у духу 'Екатерине Велике‘ и Милана Младеновића. Чисто стилски, нема много онога што може да се повеже са њима, али опет с друге стране ви код многих младих бендова, па и неких старијих, можете да уочите утицај 'Екатерине‘ и Милана чак и у том стилском и звучном смислу.

Бокс-сет обухвата и њихове фотографије, постере и све оно што је визуелно у вези са њиховим радом, тако да публика и због тога жели да погледа овај бокс-сет, не само да слуша, него и да гледа.

– На тај бокс-сет гледам као опет део дуга естаблишмента према Милану и 'Екатерини‘. Тај дуг је остао из оног времена, зато што они нису били препознати у правом тренутку, па ни касније, онолико колико су заслуживали, нити су били подржани, нити су били неговани.

Једноставно смо дошли на готово као што обично дођемо и чак нисмо били спремни ни да у Београду објављујемо њихове албуме, иако је Милан већ имао титулу и бенда године и албума године са „Шарлом Акробатом“ и тако даље. Слично је прошао и Која. Него су морали да оду тамо где ће моћи да буду можда боље схваћени, а то је била Словенија, и прва три албума 'Екатерине‘ објављена су за КП РТВ Љубљана, и сарадњом те две куће, ПГП-а и РТВ Љубљана, јер ПГП објављивао касније албуме, дошло је до овог бокс-сета.

И сами се бавите музиком, пишете песме, свирате гитару, шта следеће?

– Трудим се колико умем. 'Страх‘ је један од два бенда. Захваљујем на питању и на љубазности, и о томе ћемо више причати кад не будемо причали о Милану и о 'Екатерини'.

'Страх' ради сада други албум. Од првог албума је прошло доста времена и коначно смо спремни да урадимо други албум. И мој други бенд, 'Елвисиз', такође тренутно јесте у некој врсти хибернације, али ће наставити свој пут.  Постоје још неке ствари које радим с радошћу и задовољством, и сигуран сам да ћеи  из тога изаћи нешто од чега нас неће бити срамота.