Три деценије од Груовог деби албума – од аутсајдера са Видиковца до мастермајнда српског хип-хопа

С главом пуном идеја, планова и рокова, Далибор са Видиковца улази у мали, непознати студио на Вождовцу. Још један термин за снимање деби албума. За остварење сна. Међутим, затиче заузету екипу која пробија термин. После молбе за стрпљење, креће ћаскање са продуцентом Марком. Оно прераста у размену мишљења, проналазак решења и креативну сарадњу момака несвесних да учествују у стварању историје. Она их памти под именима Гру и Кон.

Тај јануар 1995. године кренуо је примирјем зараћених страна на територији БиХ, посредовањем Џимија Картера. Током истог месеца, Србији су продужене санкције УН-а на још 100 дана, представљен је план „З-4“, док је Војислав Шешељ пуштен из затвора. Борбе око Бихаћа нису престајале, преневши се на фебруар. Те зиме се у Скупштини Србије одбија план Контакт групе о окончању рата, а Аркан и Цеца праве „свадбу века“.

Док владају рестрикције струје, немаштина и изолација од света, дешава се антологијски моменат, због ког, рецимо, данас не било РТС-ове серије У клинчу са Војажом у главној улози – Груов деби албум Да ли имаш право?.

Социјално-политичке теме уз поједине „репрезент“ нумере, есенцијалне за сваког ем-сија, сабране су на албуму који се сматра преломним делом за пробој репера на поларизованој музичкој сцени и покретање цунамија ка естрадним плажама, потеклог из дубина пуних живота.

Многи историјски догађаји прекривени су велом митова, предања и нејасних информација. Нису заобишли ни Да ли имаш право?. За почетак, датум изласка албума посут је песком заборава, а такође се деценијама сматрало да је ово први званични реп албум на нашим просторима.

Нит дизелаши, нит рокери 

Ослоњена на зачетке хип-хоп културе у СФРЈ осамдесетих, почетком деведесетих постојала je јака демо андерграунд реп сцена, базирана на Нови Београд и Земун. Чинили су је култни бендови „Робин Худ“, „Ху из д бест“, „Гримкул паси„ (касније „Саншајн“), „План Б“, „Тапири“ и „Сиа“. Студио „Бибоп“ у Земуну био је њихова креативна радионица.

„Читава хип-хоп култура је тада процветала. Бум. Од бендова, ди-џејева, скејтера. Развијали смо се у току са светом. Кренуло је са 100-200 људи, па је нарасло до стотина хиљада. Било је много уважавања и поштовања. Без diss-oва и мржње. У доба без друштвених мрежа је све било пуно. Чак иако нисмо наступали заједно, опет смо међусобно посећивали концерте“, присећа се Александар Џанкић, познатији као ем-си Бест, кооснивач легендарног бенда „Ху из д бест“ (Who Is the Best).

Антирежимске поруке су масовној публици још непознат жанр аутоматски сврстале у алтернативу. Бест истиче како су то што су они радили звали „причалицама“ на Радију 202, те да ни рокерима није било право да их одмах приме у своје окриље.

„Наступали смо у акцији 'Брзи бендови Србије‘ са 'ДЛМ‘, 'Плејбојем‘, 'Оружјем противу отмичара‘, где је антирежимски став био довољан, па и публици која не може ништа да нас разуме“, каже Џанкић и додаје:

„Мешали су нас са дизелашима, само због начина облачења. Међутим, чим чују текст или виде спот, увиде да је то потпуна супротност. Чак су и неки дизелаши слушали реп, па су прешли на денс“, навео је Бест.

Изи Дизи са Видиковца

Далеко од очију момака са леве обале Саве, Далибор Андонов на Видиковцу покреће своју музичку причу. Шармантни заводник пун амбиција упознаје се са дотичним Вакијем, окренутом електро и денс музици. Формира се бенд „Ајне швајцигер“ 1991. године и започиње дружење са потоњим звездама денс сцене Ди Манком и Ненадом из групе „Меј деј“. Ове ифнормације открива Предраг Вукчевић, добро знан као ди-џеј, ем-си и хип-хоп свезналац Беге Фанк.

„Имали су простор за све који су били у уличној и хип-хоп култури. Ту су се дружили, доводили девојке, играли стони тенис, возили бе-ем-икс, цртали графите. Вероватно је тад добављао часописе, магазине, албуме, па је и као појединац ван те сцене могло да се деси да избаци албум“, говори Беге Фанк и додаје да је тада уметничко име Далибора Андонова било Изи Дизи.

Филмски свет још увек осећа празнину због одласка Дејвида Линча, а мало је познато да је Твин Пикс утицао толико на Груа да је као члан „Ајне швајцигера“ написао Твин Пикс реп још 1991. године.

Прелазак на Вождовац и одлазак у „Југодиск“

Почетна фаза снимања песама за соло-деби креће 1994. године на Вождовцу. Ту упознаје продуцента Марка Кона у анегдоти са почетка овог времеплова.

„Тај демо студио је био боље опремљен него многи данашњи врхунски студији. Александар Милановић Кобац и ја смо у то време већ радили нешто са Илом. Пробили смо термин, а у међувремену је стигао Гру. Док су нам власници студија радили микс, причао сам са тим момком који је, ето, дошао на свој термин. Правио му друштво. У причи о репу смо брзо 'кликнули‘. Снимао је песму Да ли имаш право и све је било феноменално, само није имао рефрен. Без тога се не може. Помогао сам му са решењем, отпевао, па смо се одушевили и изљубили. Нисмо ни размишљали о парама. Све је ишло из унутрашње жеље за изражавањем“, евоцира успомене Кон.

Уследиле су пробе у кућној режији, где је Гру показао таленат за прављење матрица, па селидба у студио „Југодиска“, дискографскe кућe на Душановцу, чије су ведете били истовремено Шабан Шаулић, браћа Ахмедовски, „Рокери с Мораву“, „Алиса“ и „Партибрејкерси“. Тај моменат је био круцијалан и по самог Кона.

„Народњачки студио са глувом собом од 60-70 квадрата за реп, коме је довољно метар са метар. Морали смо да променимо приступ у односу на демо студио. Изузетно забаван процес. Нисмо могли да намештамо вокал онако како смо раније радили. То је мој први улазак у велики студио. Од кућне варијанте до миксете толико велике да пред њом станеш 'мирно'“, прича Кон.

„Моја улога је објективно била мала, гледано са данашњим искуством. Али, ипак сам био присутан, нешто дододавао, добацивао, певао рефрене, као и још неке девојке. Чак имамо и заједнички спот за песму Ма*****ин Гру“, истиче данас један од најплодоноснијих продуцената код нас.

Кон је потписан на три песме, међу којима су насловна, Ма*****ин Гру и Зашто сам ту, где се чак појављује у споту.

Култна журка у „Простору“

Изузетно важан догађај у раним фазама српског хип-хопа јесте журка у „Простору“ у Сарајевској, касније познатог и као „Театро“, у октобру 1994. године. Окупила се скоро читава реп сцена. Кон је био на бини, а шеснаестогодишњи Беге Фанк у публици.

„Као контраш по природи, волео сам да међу реперима будем у оделу и кравати. Гру није био тиме задовољан. Хватао се за главу. Озвучење је било грозно, али и поред тога сам осетио усхићење у публици, која је знала све текстове напамет, иако још није изашло званично издање, захваљујући наснимавањем са касете на касету“, препричава Кон.

„Позвао је нас 13 на сцену. Имао сам само један стих На телевизији се емитује трака, масакр народњака. У том тренутку се све утиша и следи овација 4.000 грла. Свако ко се икад бавио музиком, желео је управо то“, утисци су Марка са бине, док је Предраг пред бином доживео катарзу.

„Тад сам први пут видео брејк као део културе. Скречовање, реп, преозбиљни бендови, шутке. Да ти експлодира мозак. Штавише, толико смо били неуки да смо грамофон и миксету звали 'машином за скречовање'“, присећа се Беге Фанк.

Ко је био први – Гру или „Тапири“?

Враћамо се на митологију и предања. Деценијама је постојао наратив да је Да ли имаш право? први албум у историји српског хип-хопа.

Међутим, две године раније „Тапири“ су издали Миленијум после мистерија I за ПГП-РТС, који пролази незапажено. Тек ретроактивно, како објашњава Бе Ге Фанк, то издање добија на значају, спомињањем у песмама репера новијег таласа. Трансформација у „Тап 011“ са Иваном из „Ху из д бест“ и Гоцом из „Дисторзије“ за прикључивање денс сцени је од пресудног утицаја. „Тврђа“ струја репера је због тога са гнушањем ниподаштавала раније радове Милана, Ђолета и Пере, па је Гру одабран за пионира.

Право у рај овладала радио и телевизијским станицама

Главна нумера са првог албума несумњиво је Право у рај. Прича о убиству недужног младића на улицама Београда, јер се нашао у погрешно време на погрешном месту била је нешто потпуно другачије и на реп и на естрадној сцени. Све је кренуло од емитовања у антологијској радио-емисији „Гето“, коју је водио Александар Џанкић.

„Дошао је са Цојом из 'Ритам атека‘ са касетом Право у рај. Тада смо пуштало све што добијемо. Чим смо емитовали, почели су да звоне телефони и да људи питају за њега. То вече смо га пустили два, три пута. Затим је кренула и Соња са 'Ју радија‘, па надаље...“, испричао је Џанкић.

Као што је 1995. гром ударио на Светога Саву, тако је и Право у рај деловао на музичку сцену. У доба надмоћи денса и турбо фолка, ова нумера се пробила до врха топ-листа као мегахит. Гру је у то доба био инспирисан репером са западне обале ем-си Ејтом и песмом Streiht Up Menace, што се чује по виолинама у матрици и стилом стакато реповања, револуционарном за наше оквире.

„Издвојила се јер је била другачија. Тад није постојало тако нешто, бар од песама са спотовима. И за демо реп је био свеж. Били смо навикнути да каскамо, а он је снимио песму савремену као у Америци. Његови савременици са сцене су били задивљени како је изменио реповање на српском. Први је успео да српски језик прилагоди спором биту, што је мало теже, јер је потребно да празан простор испуниш неком паузом или убрзаним слоговима. Сигурно је та песма привукла оне који не слушају реп, баш зато што је другачија, па их је преобратила и навела да оду на реп журку или слушају 'Гето'“, стручно објашњава Беге Фанк.

Марко Кон потврђује популарност те нумере, повезану са тадашњим стањем у држави.

„Озбиљан, апсолутни мегахит! Редовно је ишао на 'Палми'. Тад је нама криминал ушао у медије, тако да није битно да ли је она инспирисана истинитим догађајем, али сигурно је био неки догађај којим је могла да буде. Пробој из потпуног андерграунда у мејнстрим. Тако нешто се касније једино десило са 'Елитним одредима‘, Цвијом и Аном Машуловић“, истиче Кон.

Култни стајлинг из тог спота са црном „Рејдерс“ капом и црном јакном присутан је и на омоту албума.

Шеф, пионир, победник

Као што се види, било је репа у Србији пре Груа, али после није био исти. Млад момак, пун енергије и са визијом покренуо је грудву која је изазвала лавину.

„Он је са 21 годином, у моменту кад немаш кога да питаш за савет, нема хип-хоп продукције, битмејкера, пословних зналаца, успео да постане 'шеф', 'мастермајнд', прави продуцент. Имао је визију изгледа албума за коју скупља најбоље људе, а опет је он тај појединац који стоји иза тога. Никад није то крио, уредно је потписивао ауторе“, објашњава Беге Фанк.

„Први је имао наступе са ди-џејем, конкретно са Муњом. Први је имао менаџера и спонзорске уговоре. Невероватно како је то све успео '94. и '95. кад нема ничега и уједно успео да направи одржив систем прављења музике, новца, промоције...Пионир. То је за мене права победа“, каже Беге Фанк.

На питање да ли би се Да ли имаш право? по значају за српски хип-хоп могао упоредити са открићем првог писма, Бе Ге Фанк налази другачију компарацију.

„Више је као писац из античке Грчке или Шекспир. Није изменио језик, али је начинио капитално дело. Албум 'Тапира‘ је у ретроспективи добио своје место, док је Гру одмах био у жижи интересовања“, закључио је Беге Фанк.

Већ наредне године на издању Гру 2 избацује најкомерцијалније хитове Петак и Бићу ту“ и емотивно Срце за утемељивање статуса репера број један на сцени. Томе је допринела и сарадња са чувеним менаџером Сашом Драгићем. Следе још два албума: Ветрењаче 1999. и Беогард 2003. године, па креће лагано повлачење са сцене. Поново се активирао одлично пропраћеним сингловима и сарадњама током 2010-их са главним акцентом на посао клупског ди-џеја.

У складу са нумером Адреналин џанки, Гру је био зависник од екстремних спортова. Управо та страст окончала је његов живот 9. септембра 2019, кад је неочекивани налет ветра подигао његов кајт усред паковања опреме. Ударац кичмом о површину Дунава, у близини Великог ратног острва, био је фаталан.

Његов карактер, дух и заоставштина остали су дубоко урезани у свакој наредној генерацији припадника и стваралаца у хип-хоп култури. И шест година после трагичне смрти Гру, ту је.