Јован Маљоковић за РТС: Ако се бавите џезом, морате имати оригиналну црту

Истакнути осамдесетједногодишњи џезер младима поручује да је поред учења америчког џеза, најважније упознати и стварати музику блиску својој земљи и представити је публици у свету.

-Направио сам концепт концерта из једног даха, да седите и слушате 60,70,80 минута у једном даху концерт, као да слушате једну песму. Тај концерт се зове На раскрсници светова јер ми смо одавде. Ја сам се родио у Ваљеву, живим у Београду и мислио сам да треба да оставимо један печат оног поднебља одакле смо ми. Направио сам музику која има рам. Све је џез музика. Џез хармоније, џез музичари – а шта је у главном фокусу, у главном фокусу је Србија, српски етно, српска традиција, са великим мојим искуством, направити нешто што је веома тешко.

Сви музичари који су поред мене, то су најбољи београдски џез музичари Иван Илић, Роберт Лакатош професор из Новог Сада, европски и светски виолиниста, имао сам супер екипу и таква екипа која се скупила, дала је то. Ја се надам да сада тај програм може комотно да се свира, и размишљао сам док сам правио то, да то уопште нема везе да ли ће се свирати у Београду, Берлину, Паризу где год.

Посветили сте живот џез музици, добро знате колико је захтевно доћи до европских и светских позорница. У каквој су ситуацији данас млади џезери?

-Само треба да имате циљ и да волите то. Ми можемо да се поносимо јер у Београду, никада нисмо имали јачу џез екипу, Београд данас има и средњу музичку школу где се учи џез и Џез академију, то никада није било. Млади музичари излазе са огромним знањем и много добро свирају.

Најважније је, то могу да кажем, ако желите да се представите негде, да докажете шта је вама битно, морате да имате ту једну црту оригиналну. Оригиналност је најважнија ствар. Ја сам цео живот учиио амерички џез и свирао са њима, али то је само копија. Као занат који морате да научите.

Колико су манифестације посвећену джезу у Београду и у Србији значајне за одржавање његове актуелности, младости и колико оне помажу младим музичарима да успеју у својим идејама?

-Истина је да нема џез клубова, веома ретко, што је некада било по 16,17 сви су живи свирали по џез клубовима, међутим сада је једна друга ситуација. Ви сада у Србији имате, не могу ни да пребројим колико, џез фестивала. Најважнији су београдски, новосадски, ваљевски, нишки. Ево, ваљевски ове године слави 40 година. Београдски џез фестивал – 40 година. То су стварно веома значајни јубилеји.

Рекли сте да музику делите на ону која вам се допада и не а не по жанровима. Стварају ли се данас мелодије које остају за сва времена?

-Постоје људи који имају велико срце, који су музичари због тога што су рођени да буду музичари. Човек треба у животу да се весели, да се радује, и за то служи музика која данас може да буде занимљива, модерна а сутра ко зна шта. Али опет кажем, сви велики уметници и књижевници и филмски радници и музичари увек сањају да направе нешто што ће остати за дуже време.

Јесте ли остварили своје музичке снове?

-Кроз моју каријеру стварно су ме увек звали најбољи џез музичари и певачи. Нада Кнежевић је тада била у Скандинавији, када сам добио позив, то је био почетак моје велике каријере и мојих путовања по свету. Цео свет сам прошао, највеће сцене које постоје свирао сам. И на крају овај концерт који ми је направио велику радост, могу да кажем да сам веома задовољан. Само сам у руци имао саксофон, и он ми је направио да ми је леп живот.