Горану Бреговићу награда „Шабан Бајрамовић“

Горан Бреговић је сигурно један од најомиљенијих, а истовремено и најкуђенији музичар са ових простора. Како чињенице говоре – он је сигурно најуспешнији уметник са подручја Балкана на пољу музике у светским оквирима.

Kао оснивач, вођа, гитариста и аутор музике легендарне сарајевске групе „Бијело дугме“ био је међу првима који су у рок музику почели да убацују елементе екс-Ју фолклора. Иако је и пре (а и после) Бијелог дугмета на пољу фузије рок музике и фолкорних мотива било сличних музичких покушаја (од којих су неки, такође, заслужили место у историји савремене музике), време је показало да је Бреговићева формула „пастирског рока“ садржала најбоље састојке који су Бијелом дугмету донели титулу неприкосновено највеће рок групе бивше Југославије – свиђало се то многима или не.

Kао син мајке Српкиње и оца Хрвата, одрастао у претежно муслиманском Сарајеву, Бреговић 1989. године, у предвечерје распада СФРЈ и прве „клиничке слике“ све заразније националистичке (или боље речено – шовинистичке) грознице и то на свим странама које је он сматрао својима – одлучује да распусти групу.

Некако у то време, Бреговић је на позив награђиваног и светски признатог редитеља Емира Kустурице написао музику за његов филм Дом за вешање (или The Time of the Gypsies како је филм назван за светско тржиште).

Писање музике за Време Цигана омогућило је Горану да изоштри осећај за музичку драматургију и да се ухвати у коштац са музиком Рома која га је одувек фасцинирала.

Kомбинација Kустуричиних слика и Бреговићеве музике сублимирала је потресну причу која је оставила снажан печат. Сарадња са Kустурицом одвела га је у Сједињене Државе на снимање филма Аризона дрим (у којем су играли Феј Данавеј, Џони Деп и Џери Луис) за који је Бреговић такође написао музику, а неколико песама за филм отпевао је „кум панка“ Иги Поп.

У међувремену, 1993. године, Бреговић је написао и музику за филм Kраљица Марго, Патриције Шеро (са Изабелом Ађани у насловној улози). Прича је заснована на роману Александра Диме, која говори о покољу хугенота (француских протестаната) у Паризу 1572. године, а кроз Бреговићеву музику одзвања и опсада Сарајева и почетак рата (који је имао елементе верског рата) на просторима бивше Југославије.

Последња сарадња Бреговића и Kустурице била је на филму Подземље, који је 1995. године награђен Златном палмом у Kану, а Бреговић се убрзо после тога враћа концертима.

Са својим Оркестром за свадбе и сахране Бреговић комбинује формације традиционалног ромског дувачког оркестра појачаног „батеријом“, бугарске женске традиционалне вокалне групе са „класичним“ мушким хором, а свему томе често придодаје и гудачки оркестар, па и цео симфонијски оркестар.

Одевен у бело, он седи између појачала и лаптопа, и са електричном гитаром у руци, диригује својој „шареноликој“ посади која броји од девет до 19, а у посебним приликама и до шездесет музичара. Током више од две деценије Горан Бреговић и његов Оркестар за свадбе и сахране одржали су преко 3.000 концерата на свим континентима.

Његова способност да разуме и асимилира разнолике музичке културе омогућава му да у своју музику угради традиционалне корзиканске, грузијске или бугарске напеве, као и елементе електронске музике.

Писао је за многе велике певаче и саставе из многих земаља, међу којима су и чувена Сезарија Евора, Скот Вокер, Јоргос Даларас (Грчка), Kаја (Пољска) Сезен Аксу (Турска), Џипси кингс (Француска)....

Са Оркестром за свадбе и сахране Бреговић је објавио више албума међу којима сам истиче:  Tales and songs from Weddings and Funerals (2002); Karmen with a Happy End (2007); Alkohol – Sljivovica (2009); Champagne for Gypsies (2013); Three Letters From Sarajevo (2017); Welcome to Goran Bregović (2017).

Албумом Три писма из Сарајева Горан Бреговић препознаје и слави ову разноликост порекла и наслеђа на културном, верском и националном нивоу. Он на алегоријском нивоу обједињује три религије „Балканског Јерусалима“, користећи виолину као метафорични инструмент. Оријентални, клезмер и класични стилови коегзистирају у три инструментална дела у извођењу солиста из Израела, Балкана и Магреба.

Албум Шампањац за Цигане био је реакција на екстремни притисак који Роми у последње време доживљавају широм Европе (протеривања из Француске, Италије, спаљене куће у Мађарској...).

„Чини се неправедним покривати стварне проблеме измишљеним проблемима – Роми нису проблем већ таленат овог света. Они имају ту моћ да импресионирају и инспиришу – били они непознати Роми на вашем углу улице, или се звали Чарли Чаплин, Мајка Тереза, Елвис Присли, Шабан Бајрамовић, Есма Реџепова или Ђанго Рајнхард. Сви су они оставили неизбрисив траг у светској популарној култури“, каже Бреговић.

Веома је мали број музичара који су успели да развију уметност такве амплитуде која кохерентно меша тако велику разноликост стилова и техника, не губећи при том свој идентитет. Бреговићев комад се може препознати већ на првом слушању и чини се да се обраћа читавој планети – без разлика које намећу раса, пол, годиште или религија.

Ако се поставља питање шта је Бреговић: савремени композитор, традиционални музичар или рок звезда, он није морао да бира – узео је све и створио музику која је истовремено универзална и непогрешиво његова.