Збогом, Чарли

Октобар је 2006. године. Ролингстонси свирају у позоришту на Бродвеју, а Мартин Скорсезе снима материјал од којег ће две године касније направити документарац Shine a light. Негде на половини концерта Мик Џегер представља чланове бенда и ред долази на најстаријег.

„За бубњевима – господин Чарли Вотс.“

Господин Чарли, у мајици кратких рукава боје коју је тешко прецизно идентификовати, иступа само неколико корака испред свог заувек скромног комплета бубњева и поклања публици, која вришти и аплаудира, благи наклон и још блажи смешак.

Ужурбано се враћа ка својој столици, као да га неподношљиво боли сваки тренутак у којем мора да буде у центру пажње, али га Мик враћа на центар бине, храбри загрљајем и шеретски опомиње као мајка непристојно дете…

„Хоћеш ли рећи здраво?“

„Здраво“.

„Он говори!“, открива Џегер публици и изазива и један шири осмех на Чарлијевом лицу робота из јапанске фабрике.

„Чарли лепо свингује, али не уме да свира рокенрол“

Ако је било и мало истине у легенди да је тајна дуговечности Стонса што редовно мењају крв, онда су из Чарлија вероватно једном приликом извукли старих а заборавили да упумпају нових шест литара.

И да је стварно тако остављен на резерви, и да стварно није говорио, не би било неке разлике. Појава као што је Чарли, бубњар као што је Чарли не мора да говори, а ни да се смешка. Има ли шта да није речено тим ставом, тим једноставним стилом и хладним погледом, том левом руком која држи палицу, онако џезерски, као штапић који је спреман да намота нудле у кинеском ресторану.

Могао би Мик довека неразговетно да фрфља текстове песама својим навежбаним кокни нагласком, пући се, трчи, скаче и увија се на бини, могао би Кит Ричардс у недоглед да испаљује најпрепознатљивије рифове на свету, али без Чарлија су Ролингстонси само разбацани каменчићи.

Док су почетком шездесетих још свирали по малим лондонским клубовима, Мик, Кит, Брајан и Ијан Стјуарт су знали да са Миком Ајворијем или Тонијем Чепменом за бубњевима неће далеко догурати. Знали су и кога желе на том месту, али је Чарли, тада члан групе Блуз инкорпорејтед предвођене Алексом Корнером, у сваком погледу већ био лига изнад њих.

За мене, Чарли Вотс је био тајни састојак свега. И за то заслуга припада Ијану Стјуарту и свим марифетлуцима употребљеним да би се Чарли привукао. Гладовали смо да бисмо могли да га платимо. Дословно. Крали смо по самопослугама да бисмо имали Чарлија Вотса за бубњевима. Смањивали смо себи порције, толико смо га жарко желели, човече. И сада смо заглављени с њим! (Из аутобиографије Кита Ричардса Живот)

Млади Стонси су већ тада показали да, поред музичког, имају и таленат за повлачење добрих пословних потеза. Гладовање се исплатило. У клубу „Фламинго“ у лондонском Сохоу, 14. јануара 1963. године Чарли је први пут засвирао са Стонсима. Бил Вајман је већ задужио бас, па је на окупу била постава која ће дотаћи звезде.

„На бубњарској столици изгледао је задовољно колико и осуђеник који испробава електричну“, забележио је у својој књизи Филип Норман.

Нису само финансије биле проблем. Чарли је био класичан бубњар џезерских манира, није био тако рад да напрасно пређе на ритам и блуз и рокенрол, али, како је после сам говорио, претпостављао је да је у томе будућност и желео је у њој да учествује.

„Када су ме питали да свирам ритам и блуз, нисам знао ни шта је то. Мислио сам да је то Чарли Паркер, само мало спорије.“

Чак је у дневнику који је Кит у то време водио, након једне од првих свирки са Чарлијем за бубњевима записано: „Чарли лепо свингује, али не уме да свира рокенрол. Ипак, страшан је лик…“ Брзо се Чарли прилагодио бенду, а и бенд њему.

То како он развлачи ритам и оно што ми радимо преко те празнине представља тајну звука групе Ролингстонс. Чарли је врло типичан џез бубњар, због чега је и остатак групе, на известан начин џез бенд. Он има тај осећај, ослобођеност и економичност у свирци. Чарли и ја имамо блискост у свирци какву не бисмо умели ни да опишемо, нити смо је, вероватно, сасвим свесни. Мислим, толико смо се обезобразили, да понекад покушавамо један другога да зајебемо на сцени.

„Да ме више никада ниси назвао својим бубњарем“

Да су Стонси били фудбалски тим, Чарли би био задњи везни – онај који се најмање види, али без којег се не може – онај који све повезује и подређен је увек екипи, онај који саиграче чини бољим. Јер могу центарфори да буду две усијане главе које ће се такмичити који ће дати више голова, који ће игратри лепше за публику, могу Мик и Кит клиначки да се надгорњавају читав живот, да отимају један другоме девојке, да се надмећу преко британских таблоида чији је већи, али у Чарлијевим ногама лопта је увек сигурна.

Као што се није разметао јефтиним речима, Чарли се није разметао ни јефтиним триковима и солирањем на бубњевима. Чарли је знао где ће каријеру завршити „онај ко игра за рају и занемарује тактику“. Када Чарли удари први такт песме, сигурно је само да ће је дотерати и до последњег. Када са Чарлијем снимите први албум, сигурно је да ћете их снимити још 24. Када Чарли седне за бубњеве, сигурно је само да ћете га ту наћи и за 57 година.

„Ја се прилагођавам групи. Највише свирам за Мика и Кита и ако одсвирам неки прелаз који они сматрају сувишним, избацујем га.“

Чарли је био онај једини у друштву који никада не касни, онај који опомиње да не смараш туђу девојку, раздваја кад дође до туче, онај који остаје трезан да вози кад су сви мртви пијани. И на бини и ван ње, Чарли је био сигурност, поузданост, чврст и стабилан темељ на којем остали Стонси могу да се размећу и башкаре.

Да није било Чарлија, никада ми не би успело да проширим и развијем своју свирку. На првом месту код Чарлија је то што он има сјајан осећај. Имао га је и тада, од самог почетка. У његовом свирању има толико особености и префињености.

Тешко је речима описати у чему је била тајна Чарлијевог свирања бубњева, али Кит је покушао и то да објасни…

У његовој свирци има много хумора. Обожавам да гледам како му ради десна нога. Чак и ако га не чујем, могу да пратим његов ритам само док га гледам. Друго код Чарлија је трик који је преузео, мислим од Џима Келтнера или Ала Џексона. На контрачинели већина бубњара свира сва четири ударца, међутим, на другом и четвртом, важним акцентима рокенрол бекбита, Чарли само подигне руку. Крене као да ће одсвирати, али се онда повуче. То читав звук препушта добошу, без интеракције у позадини. Можеш да добијеш срчану аритмију гледајући га. Он прави додатни покрет који је потпуно непотребан. Тај додатни напор вас помало завлачи. Осећај шљампавости у Чарлијевом свирању потиче делом од тог непотребног покрета код сваког другог ударца. Веома је тешко то урадити – зауставити се на сваки други ударац и враћати се назад.

Чарли се није либио ни да истерује бубице из главе сер Мика Џегера, а ту је често била потребна добра дезинсекција. У редовним Миковим нападима егоизма, сталожени и мирни Чарли је чак и својом тешком бубњарском руком морао да га враћа на фабричка подешавања.

Чувена је анегдота из Амстердама с краја 1984. године, где су се Мик, Кит и Чарли нашли због неког састанка. Након ноћне авантуре, Мик и Кит су се око пет ујутру вратили у хотел, а Џегер је позвао одавно уснулог Чарлија и питао га: „Где је мој Бубњар?“ Одговор ће добити двадесетак минута касније, када ће га од купања у амстердамском каналу спасти само позајмљени Китов сако са венчања.

Мик и ја смо још седели тамо прилично нарољани – дај Мику неколико чаша и готов је – кад оно, двадесетак минута касније зачује се куцање на вратима. Тамо стоји Чарли Вотс, у оделу из Савил роуа, савршено обучен, с краватом, обријан, савршено скоцкан. Мирисао је на колоњску воду! Отворио сам врата, а он ме није ни погледао, прошао је право поред мене, дограбио Мика и рекао му: Да ме више никада ниси назвао својим бубњарем. Онда га је подигао држећи га за ревере мог сакоа и завалио га десним крошеом. Мик је љоснуо на сребрни послужавник с димљеним лососом на столу и почео да клизи према отвореном прозору и каналу испод њега. А ја сам помислио: Алал вера мајсторе – да бих онда схватио како је посреди мој сако са венчања. Дограбио сам га и ухватио Мика тик пре него што је овај склизнуо у амстердамски канал.

Није било лако разбеснети Чарлија, али тада му је фитиљ догорео до краја. „Ти си мој певач, а не ја твој бубњар“, објаснио је Чарли Џегеру.

„Зашто си га ухватио?“

„Због сакоа, Чарли, ето зашто.“

Такође због сакоа, сећа се Ричардс, Чарли је проводио дане у улици Савил роу, опипавајући квалитет штофа и одабирајући коју дугмад ће употребити. Прича се и да је Чарли уз сваки свој аутомобил имао пригодно одело. Са својом сведеном елеганцијом енглеског џентлмена, више пута је проглашаван за једног од најбоље обучених селебритија.

„Морам“

За разлико од својих необузданих колега, Чарли никада није живео раскалашним животом рокенрол звезде. Док су други користили сваку прилику да у њега легну са хордама распомамљених групи девојака, Чарли је имао обичај да у свакој хотелској соби, пре него што уради било шта друго, нацрта кревет у којем ће то вече заспати. Када га је један новинар упитао зашто то ради, био је опширан као и увек: „Морам“.

Позната је и прича с почетка седамдесетих, када су се „Стонси“ као гости затекли у вили Хјуа Хефнера, оснивача Плејбоја. Док су други користили све чари здања, Чарли је целу ноћ задовољан провео у соби са играма.

Џегеру и Ричардсу је вероватно тешко да поброје све своје пропале везе, везице, бракове и децу која су се из њих изродила, али Чарли је још од 1964. године био у браку са једном женом – Ширли, са којом има ћерку Серафину и унуке. Чарли и Ширли су живели у селу Долтон у Девону, где су узгајали арапске коње.

Ипак, није ни увек присебни Чарли успео у потпуности да избегне тамну страну живота и остане имун на пороке којима је непрекидно био окружен. Почетком осамдесетих, постао је алкохоличар и почео да узима хероин, али је, у складу са карактером који му избија из погледа, све успео да остави необично брзо и ефикасно – као невољену жену.

„Знам да се многи тешко скидају са тога. Ја сам само престао. Као што сам оставио и пиће, да бих спасао брак и породицу.“

Још деведесетих и двехиљадитих година причало се да је Чарлијева каријера готова и да су му Стонси већ нашли замену. Деловало је да је стварно крај већ 2004. године, када му је откривен рак грла, али и тог ђавола је тада истерао и, уместо у пензију, већ следеће године са Стонсима пошао на двогодишњу светску турнеју "A Bigger Bang".

Није слутило на добро када је почетком августа објављено да ће Стонси овога пута заиста морати на америчку турнеју без Чарлија, који се опорављао од хитног медицинског захвата. Вотс је рекао да не жели да његов опоравак даље одлаже турнеју, која је већ била одложена због пандемије коронавируса.

"Након све патње узроковане ковидом, заиста не желим да се наши обожаваоци, који су већ купили карте, разочарају још једним одлагањем или отказивањем. Зато сам замолио мог пријатеља Стива Џордана да ме замени", објаснио је Чарли.

Изгледа да ће Џордан свирати са Миком, Китом и Ронијем дуже него што је и сам прижељкивао, али тешко да неко заиста може да замени Чарлија.

Заувек ће Чарли негде у дну бине, вечито загледан у врцкаво дупе Мика Џегера држати ритам својим Стонсима...

За бубњевима – господин Чарли Вотс...