Гру, добар реп и школа „Беге Фанка“

Када је почетком септембра настрадао Далибор Андонов Гру, схватили смо да нас је напустио човек који је први довео реп до најшире публике, притом држећи се до краја свих постулата тог жанра.

Гру је упркос популарности, остао репер од краја, никада се није продао, никада није поклекао естради више од оне мере популизма коју мора имати реп који комуницира са најширом публиком, знао је када треба да препусти младима место на сцени, као и где треба да буду ветерани, јављјући се повремено, помажући искуством са клупе.

Тачно, месец дана касније од Груове погибије - 9. октобра, навршено је четврт века од првог реп догађаја на ком је био дечак по имену Предраг Вукчевић. И на ту годишњицу је издао свој први, а како он каже и једини, реп албум.

Предраг Вукчевић, историчар филозофије по ономе за шта се школовао, већ деценијама школује нашу музичку и ширу јавност на тему репа.

У тим годинама развио је идеју „Беге Фанка“, посебне школе живота у Београду, нарочито на Дорћолу, у којој је сакупио све оно што постоји код нас а може се повезати са афроамеричком традицијом фанка и свих каснијих како музичких тако и других културних деривата који су произашли из ње.

Вукчевић себе надовезује на традицију коју су почеле „Елипсе“ са Едијем Декенгом као певачем – само две године после Џејмса Брауна, на то надовезује урбани анархизам филма Млад и здрав као ружа, Јована Јовановића, следе ноћни изласци у клуб „Цепелин“, брејкденс сцена којом су владали Ђогани и Раде Гумени, Којино тумачење афроамеричке музике са „Дисциплином кичме“, београдски Мастер скреч бенд који је остао усамљен у праћењу трендова осамдесетих и на српски денс који је био део глобалног таласа еуроденса деведесетих, филмске јунаке новог доба – Пинкија и Швабу из Рана, на београдски гитарски фанк који су свирали ДЛМ и „Плејбој“, на момке који брзо возе као што је Флојд на филму у Националној класи и Влада Фантом.

Систематични Вучкевић је из ових разбацаних фрагмената реконструисао континуитет „начина живота“ а не само музике и искористио га као плодно тло за прављење београдског репа не би ли овај природно проистицао из миљеа, и како не би звучао као нешто увезено са стране.

На глобалном нивоу, али и на нашем естрадном терену, хип-хоп већ јесте победио.

Најпопуларнији, па и најиновативнији извођачи на савременој сцени долазе из тог миљеа, било да је реч о врхунским глобалним мејнстрим извођачима као што је Бејонсе, или нашим ексјугословенским махерима попут Расте или Јале и Бубе.

Исто важи и за алтернативну или друштвено ангажовану музику какву код нас праве Мими Мерцедес или „Бомбе деведесетих“.

У том погледу, Вукчевићев албум Добар реп има много више везе са Груом него са стањем ове опште победе хип-хопа јер је у сваком смислу олд скул и просветитељски.

Наступајући под именом „Беге Фанк“, он преузима алтер-его репера старе школе, и кроз теме које су красиле њихове песме, а то су провод, слављење самог себе, свог краја, и да ли сам поменуо провод, заправо прича једну озбиљну причу о свему ономе што је реп некада био а онда је заборавио на путу до своје глобалне доминације.

У тренутку када је реп постао музика за људе који не слушају музику, било да је реч о неким глобалним дериватима хип-хопа или Београдском синдикату код нас, Беге Фанк је направио албум за људе које музика – и то у најширем смислу – и даље занима.

Песме су вишеслојне. Свака од њих на прво слушање има питак олд скул звук, може да се слуша и у лаганој вожњи кроз крај, и да се пусти у клубу.

Али унутар њих све врца од референци, потенцијалних Беге Фанкових цитата који ће се преносити са колена на колено, али и туђих цитата које он бира и пласира нам, не би ли их убацио у тај генерацијски континуитет.

Целине на албуму раздвајају поново олд скул говорни скитови, међу којима се чују сам Вукчевић као и урбани андерграунд мислилац Растко Ивановић који овде добија један од ретких аудио снимака.

Коначно, у епохи када је музика због смрти дискографске индустрије прешла из културе албума (која је имала своје мањкавости јер су они који нису дорасли за ЛП силом морали да их праве) у фазу периодничног излажења синглова, Добар реп је бесплатно понуђен на Јутјубу и то у форми једночасовног албума који није подељен на песме.

Упркос томе што су неке песме и раније биле доступне, Добар реп је у Вукчевићевом маниру врхунске педантности кохерентан, вођен јасном идејом и у лиричком и у музичком погледу.

Наша музика одавно није имала овако пажљиво направљено остварење у ком је Вукчевић и аутор и извођач и својеврсни куратор. Зато је Добар реп и реп плоча и својеврсни уџбеник на тему тога шта су светоназори тог музичког жанра у најширем смислу.

Ако се некада буде снимао римејк спота за песму Београд Владе и Бајке – у ком су се ономад појавиле легенде попут Прелета, Богдана Тирнанића или Драгана Николића – Вукчевић је заслужио своје место у њему овим албумом.

Када се појавио, Гру је морао да убеди јавност да је реп музика вредна пажње, и да је одржива код нас као нешто више од украса у песмама извођача других жанрова. Вукчевићева мисија је да нас подсети на све оно што реп може бити сад кад је свеприсутан и сви га узимају здраво за готово.