Највећи хуманитарац међу музичарима стиже на „Нишвил“

Иако је остварио импресивну музичку каријеру и као члан састава „Бумтаун ретс“ (Boomtown Rats), али и као солиста, Роберт Фредерик Зенон Гелдоф остаће још дуго упамћен као уметник који је у планетарним размерама учинио највише за промоцију људских права, скренуо огромну пажњу на милионе угрожених у разним деловима света и практично као појединац успео да обезбеди и конкретну помоћ - можда и већу од многих међународних институција и организација којима је хуманитарни рад главна активност.

Рођен је 1951. године у Ирској, где је похађао приватну католичку школу, за коју каже да му, осим због религиозног етоса, није одговарала и зато што тамо није могао да игра рагби.

Променио је неколико запослења, а онда је почетком седамдесетих отишао у Канаду где је радио као музички новинар за чувени магазин Њу мјузикал експрес.

По повратку у Ирску 1978. године постао је певач састава „Бумтаун ретс“ који је, иако настао у првим годинама експанзије новог таласа и који многи и данас карактеришу као панк групу, у музичком смислу био је комплекснији од иницијалног „прашења“ панк пионира.

Године 1978. „Бумтаун ретс“ (бенду је кумовао сам Гелдоф који је искористио име дечје банде коју је у својој аутобиографији поменуо Вуди Гатри) први пут стижу до првог места британске листе синглова песмом Rat Trap, што нешто касније понављају и песмом I don't Like Mondays, која постаје њихов заштитни знак до данашњих дана.

Године 1981. Гелдоф је позван да учествује на концерту за „Амнести интернешенал“, што је, показаће се, пресудно утицало на његово даље ангажовање, односно посадило семе за будуће активности.

Три године касније велика хуманитарна катастрофа погодила је Етиопију и друге афричке земље, глад и болести однели су на хиљаде живота, а сцене деце која умиру од глади емитоване су на телевизијским станицама широм света.

Практично први конкретан потез у циљу обезбеђивања помоћи била је песма Do They Know It's Christmas Time коју су потписали Боб Гелдоф и Миџ Уре (лидер група „Ултравокс“, „Визаж“), а у чијем су снимању су учествовале многе звезде острвске поп-рок сцене окупљене под именом „Бенд ејд“ (Band Aid).

Приход од овог сингла у старту је био намењен као помоћ угроженој деци у Африци.

Иако је у Гелдоф првобитно пројектовао приход од 70.000 фунти, сингл се током првих 12 месеци широм света продао у скоро 12 милиона примерака и зарадио више од осам милиона фунти.

Како се показало била је то грудва која је покренула можда највећу, а сигурно најлепшу, најхуманију и најдирљивију мисију у историји човечанства.

На „изазов“ из Европе веома брзо су реаговали и са друге стране стране Атлантика, па су највеће америчке звезде окупљене под називом „САД за Африку“ (USA for Africa) снимиле песму We Are The World, која је имала ништа мањи успех.

Логичан след је био организовање концерата „Лајв ејд“ 13. јула 1985. године на стадиону Вембли у Лондону са 72.000 посетилаца и Џон Ф. Кенеди стадиону у Пенсилванији где се окупило 100.000 људи.

Истог дана слични концерти одржани су у још неколико земаља (Совјетски Савез, Канада, Јапан, Аустрија, Аустралија, Западна Немачка и Југославија).

Био је то један од најгледанијих ТВ преноса свих времена – процене су да је шеснаестосатни програм, у којем су учествовали скоро сви најзначајнији поп и рок извођачи, гледало скоро две милијарде гледалаца у 150 земаља, односно да је бар 40 одсто светске популације пратило концерте на ТВ екранима.

Зарада од овог пројекта, која је је у целости отишла за помоћ гладнима у Африци, износила је преко 150 милиона фунти.

Године 1986. од краљице Елизабете Друге Гелдолф је добио је титулу витеза.

Његова ангажовања све више укључују хуманитарни рад кроз разне невладине организације, тако је, између осталог, 2005. године као одговор на састанак лидера Г8 заједно са Боном из "U2", организовао концерт „Лајв ејт“ (Live 8), као иницијативу да најмоћнији отпишу дугове земаља трећег света.

Када је реч о његовој соло музичкој каријери која је званично отпочела 1986. године када је напустио „Бумтаун ретс“, Гелдоф се све више окретао коренима, односно, традиционалној ирској музици и његов први албум садржао је два велика хита This Is The World Calling и The Great Song of Indifference.

Повремено је наступао и са другим извођачима, глумио је и у фиму Зид (The Wall) састава „Пинк флојд“ (1982), а 1992. године наступио је на великом концерту у част Фредија Меркурија на Вемблију.