Мемоари Медузе: Политика, позориште и насиље

Реч је о насиљу над женама, али одмах и над мушкарцима. Стицајем вануметничких околности, то одмах постаје и текст о политичком насиљу и високој друштвеној толеранцији на насиље. На крају и о симболичком насиљу избрисаног места рођења ауторке – Тел Авив, Израел.

Сценска прича има реално језгро. Она се заиста догодила и медијски је обрађена у детаљима. Брачни пар Лорена и Џон-Вејн Бобит су живели на америчком југу, у граду Менасес, Вирџинија. Коме је Менасес нешто познат, то је због прве велике битке америчког сецесионистичког рата, кад су, због примитивних средстава убијања, поља пливала у крви.

Године 1993. је Лорена мужу исекла пенис на спавању и бацила га у шуму. Прича је даље још бизарнија. Пенис је пронађен, враћен власнику и успешно зашивен, чак се и функционално опоравио.

Лорена, која није бежала, већ се одмах предала, објаснила да је муж годинама силовао, тукао и психички злостављао на све могуће начине, и то годинама, иза фасаде разумно сретног брака.

Суд је ослободио под образложењем „привременог лудила изазваног стањем продужене тортуре“. На паралелном процесу је одговарао и супруг, тад већ бивши, али је и он ослобођен због недостатка доказа.

Џон-Вејн Бобит је касије покушао да уновчи делове своје биографије. Основао је музички бенд „Северед Партс“, који је пропао, јер за добру музику није довољно имати анатомију.

Онда је прешао на филмове за одрасле, са насловима типа „Bobit Uncut“, али ни ту се није прославио. Тукао је жене и после, постао социјални случај, на крају и осуђени лопов.

Бивши брачни пар се још једном појавио заједно у јавности пре 16 година, где него код краљице скурилног и бизарног, Опре Винфри. У интервјуу се Џон-Вејн извинио Лорени због насиља и рекао да је и даље воли. Она се није извинила.

Туку се жене, млате мушкарци, крију педофили

Бечко народно позориште је „Медузу“ поставило на малој сцени, на тавану у такозваној „Тамној комори“ која прима свега неколико десетина гледалаца.

Текст је отворен, онако као што у техничком смислу ради Елфриде Јелинек, кад од редитеља, овде је то Баварка Мехтхилд Харнишмахер, зависи какву локалну боју ће му дати, како адаптирати и поделити.

Све улоге игра троје глумаца. Јулија Рихтер и Сиси Рајх, две час девојчице које сањају свог принца, час одрасле жене које беже од принца кад га надју. Уз њих Николас Дјурен, и он час уплашено, злостављено дете, час мушки насилник.

Додан је и домаћи колорит, рецимо познати случај Аустријанца Јозефа Фрицла, који је двадесет и

пет година држао ћерку у подруму, силовао је и с њом добио седморо деце, од који су нека умрла у заточеништву. Прикачени су и случајеви педофилије из породичног и црквеног миљеа, ништа фиктивно, све преузето из судских процеса и медијских интервјуа са жртвама.

Ако све до сада речено није довољно мрачно, ансамбл је додао једну активну вуду- компоненту. Гледаоци су замољени да на ролни папира, анатомски јасно идентификованој, напишу имена особа које су их мучиле у животу. Ролна са именима је на крају ритуално убачена у машину за уништавање докумената, апарат који у пракси носи недвосмислено име, на немачком „вук“, на енглеском „ђаво“.

Играјући на скоро празном поду, јер о сцени не може бити говора на тако уском простору, троје глумаца је успело да гледаоце увуче у тамну бајку, у којој постоје само кич о љубави и насиље око љубави. Катарзичан моменат је када се гледаоцима поделе флуоресцентне фалусне печурке из шуме код Менасеса, да са њима машу у мраку као на концерту.

На моменте представа заиста склизне у концерт. Сам наслов „Like Lovers Do“ је рефрен из познате песме Eurythmicsa „Here Comes the Rain Again“. Мали глумачки ансамбл изводи још једну инстант-препознатљиву поп-нумеру, „What is Love“, Нестора Хадаваја.

Јулија Рихтер, која је млада слика и прилика чувене немачке певачице и нацистичке снахе

Хилдегард Кнеф, изводи њену песму „Острво мог страха“.

Све у свему, ретко успешан интимни театар који говори о страшним стварима у стилизованој форми. Питање је, да ли насиље сме да буде тако естетизовано? Очито да, јер иначе не би сви излазили живи с представе.

Где се говори о насиљу, политика је обично један корак даље

Биографија ауторке текста, Сиван Бен Јишаи, прећуткује место рођења. Рођена 1978, живи у Берлину од 2012, њени текстови се широко изводе и траже. У Немачкој је вишеструко награђивана.

Али где је рођена, то у биографији не стоји. А није ни тајна, јер је априла прошле године написала писмо очајника за немачки Шпигл. Кад би се рекло писмо очајнице, то би имало други призвук, више би указивало на физичко него на симболичко насиље.

Јишаи је рођена у Тел Авиву 1978, одрасла у Јерусалиму, живи у Берлину и пише на хебрејском и енглеском. Дуго је, како каже у писму, тражила свој идентитет. Прво је као место рођења уписивала, коректно, Тел Авив. Онда Јерусалим. Пре неколико година је прешла на Израел, па на комбиновани назив „Израел/Палестина“ јер је хтела да укаже на двојак инклузивни карактер тог простора.

Писала је драме као „Ране су за увек“ (2021) о заједничкој муци Јевреја и Палестинаца, о поетици помирења, али то јој није помогло. Кад се најавила на скуп подршке Палестинцима, забрањено јој је да говори хебрејски. Није дошла под тим условима.

Доселила се у Берлин као критичар израелске државне политике, али се на лицу места сусрела са ребусом. Локални пиријатељ јој је рекао „чувај се погрешног пљеска, кад у Немачкој критикујеш Израел“.

Јишаи за Шпигл: „Шта је пријатељ хтео да каже: Израелски Јевреји могу мислити да у Немачкој постоји слободан дискурс у коме је могућа принципијелна критика. Али на крају не раде ништа друго, него дају храну антисемитима, домаћим и увезеним“.

Још пре Хамасовог терористичког чина од 7.10.2023, Јишаи се у немачким медијима сретала с позивом „да се одлучи“, или Израел, или Палестина, не може заједно. После тог датума, позоришта и издавачи су самоиницијативно избацили „Израел/Палестина“ из њене биографије, јер је синтагма преносила политички нерешиву, и стога иритантну поруку.

Истовремено, ауторка није била спремна да се врати на реалне топониме, на Израел и Тел Авив као место порекла. У последици, остала је без места рођења. Остала је нигде.

Њен текст полази од насиља на телима, њена биографија показује насиље над принципијелнима.

„Немачка је скоро потрошила све унутрашње залихе јеврејских интелектуалаца које може да

канселује“, каже Јишаи у тексту за Шпигл.