Капитално издање о српској авангарди: од Дучића до Црњанског, од симболизма до надреализма

„Манифест српске авангарде 1902 – 1934” капитални је пројекат којим је наша култура први пут на једном месту добила осим текстова и основне грађе, и манифесте, програме, прогласе, летке и програмске пароле и друге документе авангардиста. Књигу је приредио проф. др Гојко Тешић, а објавио Културни центар Војводине „Милош Црњански“.

Једно узбудљиво раздобље српске књижевности нашло се у овој обимној христоматији, која представља и вишедеценијски истраживачки рад историчара књижевности Гојка Тешића. Који нам је показујући да је манифест неухватљив и да као жанр измиче класичној канонској одредници у смислу да је стриктно програмски, пружио једну сасвим другачију слику наше књижевности.

„Све те уметности су увезане у једну причу. Дакле, сви они говоре и о филму, и о позоришту, и о музици. Наравно, поезија је у првом плану. Дешава се нешто што потпуно мења слику тог раздобља. Имате Дучића, имате Ракића, имате Шантића, Јована Скерлића… То су све институције српске књижевности, српске науке, српске културе у најширем значењу те речи“, наглашава Гојко Тешић.

До првог светског рата од 1911. до 1914. имамо таква имена која су, како каже Тешић ,направила лом у српској књижевности, али и естетици и теорији.

„Мислим на Станислава Винавера који говори о једном сасвим другом концепту. Он уводи пародију као неку врсту критичког текста“, додаје Тешић.

Током Првог светског рата српска књижевност остаје без матице и развија се у другим срединама. Црњански је скоро све најзначајније ране радове објавио у загребачком Савременику као и у Књижевном југу. Двадесете године доносе неку врсту буре која се не дешава само на песничкој него и на уметничкој и културној сцени.

„Занимљиво је ишчитавати текстове приказа, критичке приказе о Ујевићевом Лелеку себра Бошка Токина, или рецимо Рада Драинца и Александра Илића, или Бошка Токина о Растковом Откровењу“, напомиње Гојко Тешић.

Богатство изама – дадаизам, надреализам, суматраизам, симболизам – и обиље чињеница нам говори да је авангардна српска књижевна сцена била равноправна са оним што је било актуелно на европској сцени. Први том Манифеста српске аванграде 1902 – 1923. показује ту интелектуалну драму и уметничку динамику. До краја године очекује нас други том од 1923. до 1934. године.