Култна југословенска серија „Више од игре“ започиње живот на даскама

Београдско драмско позориште представиће публици представу „Више од игре“ на јединствен начин – током маја биће изведене три премијере, а на крају ће публика моћи да погледа и све три представе обједињене. Реч је о својеврсном омажу легендама југословенског глумишта које су играле у серији, као и писцу Слободану Стојановићу поводом 25 година од његове смрти.

Колективна изазовна игра у мноштву разнобојних слика и ликова. Више од игре – динамична прича занимљивог позоришног формата враћа нас у тридесете, четрдесете и педесете године прошлог века. Радња је смештена у измаштаној Градини коју је публика деценијама доживљавала као стварну варош.

У првом делу је фудбал између „Радничког“ и „Грађанског“ послужио као врста колективне терапије.

„Заинтересовао ме овај текст зато што је драматуршки јако чврст, зато што је пун духа, зато што говори о заједништву, о колективу и заправо у овој нашој представи је некако главни јунак Градина“, каже глумац Миодраг Радоњић.

„Ја играм са Миодрагом Радоњићем љубавну причу. Ми играмо двоје заљубљених у таквим околностима. Ако мене питате искрено, бити заљубљен 1931. или 1941, 1951. или 2025. је потпуно исто“, наводи глумица Јана Бјелица.

Реплике Данила, Милице, Зубе, Ваге, Леке и Гуливера се памте и данас. Мишу Шљивића после Зорана Радмиловића тумачи Андреј Шепетковски.

„Честит, родољубив, нема длаке на језику, због тога је и страдао у животу доста. Особењак, заправо он јако добро види све. Воли народ и, на крају крајева, жртвује се за тај народ. Потпуно је прототип витеза“, објашњава Шепетковски.

Како приступити недовршеном Стојановићевом рукопису за трећи део овог јединственог позоришног експеримента, у коме би се описала послератна дешавања у Градини, била је дилема редитеља Ивана Вуковића.

„Само пребацивање са екрана на сцену и неко сажимање ликова и ситуација и третирање сцена је сложено. Али је Слободан већ неко ко је и кад пише за телевизију увек замишља онај оквир екрана као портал у позоришту. И већ је постојала та врста поетичности која је јако блиска позоришту“, истакао је редитељ.

Свака представа од поменуте три је прича за себе, а све три у једном представљању обједињују причу о Градини кроз различита историјска раздобља.