Фортитудо после Београда у Бечу: Изложба о женској храбрости и моћи

У простору „небеске капије“, како би се превела адреса Галерије „Франк“, Химелпфортгасе 12, посетиоце ове седмице очекује симболички и буквално исплетена прича о женској еманципацији у Србији. Референце се односе на приватне судбине ауторки, не личне већ породичне, а преко породице и на шире друштвено окружење.

Изложба функционише у три слоја. У првом, идејном, поставља се питање шта је значило бити жена у Србији, од Милошевих времена до данашњих woke или „освешћених“ култура које у aфекту укидају сваки друштвени пол као такав.

У другом, концептуалном, цитирају се одредбе Српског грађанског законика из 1844, који је ограничавао пословну способност жене. У свом времену, тај је кодекс био напредан, али је анахроно одјекивао још читав један век, негде до данас преживео у обичајном праву.

У трећем, материјалном слоју је оно што се види и пред посетиоцима стоји као хибридни објекат у споју високе и примењене уметности.

Жене од тканице и жице на Млечном путу

Овај јединствени пројекат окупља три уметнице, све три рођене у Београду – модну дизајнерку Ладу Жикић (1988), фотографкињу Марију Ђондовић (1988) и вајарку Соњу Ћурин (1994).

Уметнички оне стварају у балансу, али како је Фортитудо модна изложба, Ладина биографија прва долази у фокус. Дипломирала је модни дизајн у Београду и сарађивала са бројним брендовима.

Њен знак препознавања је одржива мода, такозвани upcycling, философија надолазећег друштва оскудице, оног које води рачуна о рационалном кориштењу природних ресурса.

Ладина инспирација, из које је практично изведена читава изложба, је њена бака Ружица из Беле Паланке. Црпећи из тог породичног врела, уметница ствара одећу која се позива на историјске српске ношње једнако као и на постмодерни, деконструктивни и космички дизајн данашњице.

„Зашто свако не би носио на себи неки цитат традиционалних народних ношњи, ако то жели“, пита Лада и спомиње искуство германских „трахти“, народних ношњи које су бешавно интегрисане у свакодневну моду, често и у ексклузивне серије.

Лада користи старе српске технике ткања, плетења и ручног шивења за креацију ултрамодерних одевних предмете који само у детаљима откривају изворну етнографију. 

За разумевање оног што Лада ради довољно је погледати црну вунену тканину сложену у ситне фалте и обавијену преко лебдеће лутке у централној просторији. Цитат српских народних ношњи, свакако, али с друге стране света истовремено и аналогија јапанских ношњи, онако како их у женској моди интепретирају Реј Кавакубо или Џунја Ватанабе за култну марку "Comme des Garcons".

Жене од гипса и газе гледају затвореног ока

Соња Ћурин је најпре дипломирала новинарство на Факултету политичких наука у Београду, након тога завршила вајарство на Ликовној уметности такође у Београду, где од ове јесени наставља докторске студије.

Три лутке које као модели носе Ладин футуристички дизајн, направила је Соња. Оне су у буквалном смислу „отисци“ живих особа, по чијим телима су прављене модле од гипса и газе.

Соњина „мама“ дочекује посетиоце у првој соби, с уличне стране. У централној просторији на сену седи Соњина „сестра“, а с таванице се врти аутоакт саме Соње, жичана арматура испод „коже“ исплетене од вунице. Читав женски део фамилије уједињен је у немом путовању кроз пластичне форме.

Историјски континуитет осигурава бакина столица на којој седи „мама“. То је аутентичан објекат који симболички окупља женску моћ једне/сваке породице у дугом трајању, док истовремено користи буквалност ситуације („отисак дупета“) за духовиту игру.

Жене носачи сазвежђа

И коначно, Ладина мода и Соњине скулптуре добијају заокружену форму на фотографијама и видео-инсталацијама Марије Ђондовић.

Марија је најпре студирала дизајн у холандском Ајндховену, после тога фотографију и савремене медије на бечком Универзитету примењених уметности.

Њене фотографије освајају осебујном комбинацијом апстрактних идеја, супрематистичке динамике и минимализма, све то утопљено у јарке боје и футуристичке просторе.

Увећане на монументалне формате, Маријине фотографије бележе рад на пројекту Фортитудо, само сада са правим моделима (Анабел Јунг, Миријам Гаспар) које носе Ладину одећу, не више луткама-репликама породичних матријархаткиња.

У централном видео-снимку „који увек треба гледати са слушалицама“, како каже Марија, прати се апотеоза модно одевеног женског принципа до звезда. На отварању изложбе прошлог пондељка (25. новембра) било је тешко испунити тај захтев због гужве, али за музику сфера остаје још неколико мирнијих дана до недеље.

Фортитудо форза

Пројекат три Београђанке преводи традиционализам на високи сјај нових медија. Чини међутим и доста преко тога, јер се преко два појма интегрише у дугу хронолошку линију европске историје уметности.

Иза опипљивог продукта који је почетком овог месеца најпре стајао у Галерији „Штаб“ у Београду, а сада у Галерији „Франк“ у Бечу, стоји читав систем идеја.

Први од та два појма је сам наслов изложбе, Фортитудо – снага, моћ, храброст, издржљивост. То је термин који се од појаве хришћанства селио између религије и уметности, увек у групи и некој комбинацији осталих капиталних врлина, као iustitia/правичност, temperantia/умереност и sapientia/мудрост.

Други је имплицитно позивање на Gesamtkunstwerk, немачку реч која је тако у оригиналу преузимана у европске језике, укључујући и српски. Означава мултидисциплинарни карактер једног уметничког дела у мешавини врста, техника и материјале. Некад би се то звало сложеном формом, као у Југендстилу спој архитектуре, примењеног дизајна и заната; или рецимо у православљу кад се прожимају архитектура, фреске, златна декорација и литургија.

Данас би се пре рекло хибридне форме, што добро долази до изражаја у уметничкој задрузи Ладе Жикић, Марије Ђондовић и Соње Ћурин.

Одатле Маријино „ставите слушалице да боље видите“.

Ставите слушалице, ставите наочаре и сетите се свих јаких или напротив сломљених жена из своје породице.