Краљ Лир у бечком Бургу – моћ која води у лудило и да ли је човечанство остало у 16. веку

Шекспиријанци су ове јесени премрежили Европу. Трагедије имају примат, што сигурно има везе са ширим приликама. Прича о Лиру је позната – краљ дели краљевство, на почетку је наиван и бахат, онда бесан у каскадама клетви, у наставку луд, на крају мртав од туге.

Је ли он жртва политике или породице?

Да је Шекспир дао јасан одговор, комад се не би играо четири века. Улога Лира је завршни глумачки тест – ко је добар, иде равно у позоришни олимп.

„Мартин Рајнке игра Лира као некога ко путује из ничега у ништа преко кратке станице у лудилу. Наравно да ту постоји чврста прича о моћном владару који преноси власт наследницима, али само ако и даље раде тачно оно што он хоће. Фасцинација текстом надилази наратив, вероватно зато јер се човечанство није макло даље од шеснаестог века“, наводи редитељ Рафаел Санчез.

„Шекспир је паметан, духовит, лукав и модеран. За Лира је узео старије средњевековне легенде, и од тог створио заплет једнако реалан у ренесанси и данас. Оригинални срећан крај је пребацио у трагичан да покаже како је страшно када моћ не зна шта ће са собом. Лир остаје велика инспирација. Ко је гледао награђивану телевизијску серију Наследници о породичном патријарху и медијском могулу Роју - то је краљ Лир“, истиче драматург Јерон Ферстеле.

Поред глумачког ансамбла, представа осваја сценским дизајном. Тамна, геометријска и експресивна, са панелима полираним на мермерни ебру-папир, ова продукција на моменте изгледа као да је изашла из црно-белих немих филмова пре једног века.

„Експресионистичка атмосфера је била намеравана. Али, идеја није дошла из филмова, већ из сликарства, из Гојиних цртежа. Директна инспирација за сценску естетику је Гојина слика из мадридског Прада, пас који тоне у земљу и муљ, али се ипак не да. Гоја је тако снажан, он је Шекспир у сликарству. Погледате његова платна и помислите како су насликана прошлог месеца“, објашњава редитељ.

Као у Магбету, похлепа за моћи и у овој Шекспировој драми носи причу. Али доминацију брзо преузимају емоције, туга и несмиреност одбачених родитеља. Краљевства и царства, нека други брину о томе – овде станују само људи којима је отета и последња утеха.