Представа Последњи дан – између права и правде, кривице и казне

Од кад је пре три године првакиња Бурга Марија Хапел постала директорка Летњег позоришног фестивала у Рајхенау, у фокус су доспела ургентна питања данашње Европе. Ове године је за сцену прилагодила и режирала „Страшни суд“ Едена фон Хорвата.

Драма Последњи дан, на немачком синоним за библијски Страшни суд, објављена је кратко пре Хорватове смрти у париском егзилу 1938. Прича је наоко једноставна – шеф железничке станице у провинцијском граду не повуче скретницу на време јер му је локална лолита на секунду одвукла пажњу.

Резултат је несрећа са 18 мртвих. Ко је крив и на који начин? То је кримић, психолошка драма и хорор у једном.

„Питање кривице је централни топос. Једно је кривица у правном смислу и мислим да главни јунак Томас Худец јуристички гледано не може бити осуђен. То се међутим у другом делу пребацује на етику, на изворни грех, у мистична питања кривице и казне, а ту онда ствари стоје другачије“, наводи глумац Даниел Јеш.

„Увек сам веровала да је Хорват писао овај комад мислећи на Рајхенау. У оба случаја железница игра велику улогу, све се догађа око вијадукта и високог напона. Свако ко долази практично прође кроз нашу сценографију. Хорват пише изврсно, посебно између редова. Не треба заборавити ни време настанка драме, јер почиње да личи на на ово наше данас. Унутра је доста упозорења, надајмо се да стижу у прави час“, каже редитељка Марија Хапел.

Даниел Јеш је познат београдским гледаоцима. Играо је на сцени Југославенског драмског у копродукцији са Бургом и Словенским народним гледалишчем у драми Те ноћи сам је видео, Драге Јанчара.

Био је „нациста“, шта друго, као Немац. Игра тог типа постоји и овде, кад извршитељи закона носе униформе које асоцирају на Гестапо. Редитељка користи тај ефекат као симбол за немачка политичка скретања било ког типа.

„Нисам ни у Београду био „нациста“! Играо сам војника Вермахта, присилно мобилизованог доктора Хубмајера. Он је добар човек родјен у криво време и кривој земљи. Али и он се сломи, јер зна да је код повлачења морао да заустави масакре над цивилима. Ћутао је, иако је по чину био виши од извршилаца. Није никога убио, но као да јесте. Сјајна представа. У временима кад се опет ратује, треба нам више копродукција. То је оно што театар може да учини за боље разумевање међу народима, да игра мултијезичке представе“, истиче Јеш.

Поред љубави и губитка, кривица је вероватно најчешћи мотив у књижевности. У свом последњем комаду за театар, Хорват разлаже кривицу на саставне делове да би показао да је од кривице по закону гора кривица у души. Ту се увек седи у самици.