Нова стварност – пророчка уметност између два светска рата

После искуства Првог светског рата, вајмарско сликарство је заговарало трезвеност. Пошло се од тога да су за рат су биле криве идеје глорије и тријумфа, па се требало пребацити на мало и мирнодопско – дружење с пријатељима у сутон, слављење индивидуалне слободе, приватност.

Изложба представља тридесетак сликара Нове стварности: Веристе, који су уживали у формама ствари, и магичне реалисте који су преносили снове. Овај други стил се доживљава амбивалентно – да је одшкринуо врата нацизму, али и оставио дубљи траг у светској уметности, у делима Балтуса, Фриде Кало или Салвадора Далија.

„Магични реализам је посебан правац који се храни из невидљивих и митолошких светова и шири атмосферу меланхолије и тежине. Одатле је лако предвидети апокалипсе, преко тематике три плана: Упозорење – шок – резигнација. Неки од сликара тог правца су побегли од нациста, неки никад нису схватили шта се догодило, док су поједини постали уверени национал-социјалисти“, каже кустос Ханс Петер Виплингер.

Таквих правих нациста на овој изложби нема. Има моралног ескапизма. Карл Хофер, који је говорио да му треба нешто архаичније од дневне политике. Његов Јован Крститељ у пустињи је управо то, архаична завеса преко индустрије смрти. Франц Радзивил, сликар магичног реализма, би био уз нацисте, да га нису презрели као дегенерисаног. Колективни суд не постоји, сваку биографију треба истражити појединачно. Профетизам Нове стварности одјекује и данас.

„У многим делима се препознаје сличност с данашњицом. Страхови су исти – од индустријализације, модернизације, технике, или рационалне мисли. Поларизација апсолутно леве и десне позиције расте, друштва су све грубља у опхођењу“, истиче Виплингер.

Берлин је пре једног века био најлибералнији у Европи, онда је почела регресија. Сликари тог правца мало су познати, ако нису звезде као Бекман, Дикс или Грос.

Из малих трезвених ствари је Немачка ускоро повела још већи рат. За њега нису били криви вајмарски сликари, поготово кад се зна да су већину њих нацисти ставили у групу дегенеративне уметност. Neue Sachlichkeit свеједно остаје изразито тужан пример да добре намере у уметности нису никаква гаранција мира у политици. Ко хоће рат, нађе пут.