Данас је 160 година од смрти Вука Стефановића Караџића

Пре 210 година, 1814. године, исто у фебруару, објавио је прву збирку сакупљених песама, под називом Мала простонародња славено-сербска песнарица.

Мала простонародња славено-сербска песнарица је збирка око 100 лирских и неколико јуначких песама. Обликована је по узору на Песмарицу коју је саставио Аврам Милетић негде на измаку 18. века. Милетић је био трговац и литерата, рођен у Бачкој, који је, поред свега, сакупљао и народне песме.

И прва верзија Вукове граматике Писменица сербскога језика по говору простога народа писана штампана је пре 210 година, 1814. године. Објављена је, углавном, реформисаном ћирилицом Саве Мркаља, а устројена по угледу на дела Аврама Мразовића, српског просветитеља, публикована крајем 18. века. Мразовић је био царски школски надзорник, литерата, педагог, преводилац, чак и сенатор, родом такође Бачванин. Аутор је прве реторике на српском језику.

Писар јадарског устаничког првака Ћурчије

Вук Стефановић Караџић рођен је 1787. године у Тршићу код Лознице. Био је самоук, као 17-годишњак, историјске 1804. када је избио устанак вожда Ђорђа Петровића Карађорђа, односно започела Српска револуција, постао је писар јадарског устаничког првака Ђорђа Ћурчије.

Пошто је Ћурчија страдао, Вук је прешао у Сремске Карловце, али су у тамошњој гимназији захтевали да наставу похађа од првог разреда, који је увелико прерастао. Већ у пролеће 1807. године вратио се у Карађорђеву Србију, где је поново писар Јакова Ненадовића и потом Правитељствујушчег совјета, односно владе, у Београду.

У београдској Великој школи, коју је Доситеј Обрадовић основао 1808. године, био је један од првих али и најстарији ђак. Некако у то време појављују се и први знаци костобоље која ће га одредити занавек.

Почетком 1810. на лечењу у Пешти, упознаје се са Савом Мркаљем и Луком Миловановим, који су претходно настојали да реформишу, односно поједноставе српски правопис.

Извесно време био је управник царинарнице у Кладову и нека врста локалног представника централних власти.

Ту је, у Крајини, дочекао и слом Првог српског устанка 1813. године.

Одлазак у Беч

После обавезног боравка, с мноштвом народа у збегу, у карантину недалеко од Панчева, негде у јесен 1813. одлази у Беч.

Вук је, после песмарице и прве граматике, 1818. године у Бечу објавио Србски рјечник, са сербском граматиком. Речник је настао као плод настојања, и помоћи, Јернеја Копитара, дворског цензора. Реч је о тројезичном српско-немачко-латинском речнику, при чему је латинску терминологију обликовао искључиво Копитар.

У Вуковом речнику нашло се око 26.000 речи. Штампан је Вуковим правописом, уз обиље етнографских и историографских података.

У Лајпцигу је 1823. и 1824. године штампао нова издање народних песама, а септембра 1823. године, заслугом његових немачких поштовалаца, Универзитет у Јени промовисао га је у почасног доктора наука. Али материјално је одахнуо тек пошто му је руски двор доделио редовну пензију 1826. године.

Од 1834. до 1838. године путовао је по земљама које је су настањивали Срби, вредно бележећи језик, обичаје, веровања и предања...

Подржавање и осуде

Вуков књижевни и научни рад подржали су и поједини знаменити европски интелектуалци његовог времена, попут браће Јакоба и Вилхелма Грима, Јохана Волфганга Гетеа.

Митрополит карловачки Стефан Стратимировић, међутим, ретко учен човек, с гнушањем је гледао на његов рад, посебно, Вуков превод Новог завета сматрао је скандалозним. У то време готово да није било важнијег српског интелектуалца који се потпуно слагао с његовом правописном реформом.

Свештеници су му спочитавали да користи „језик говедара", они који су подржавали његову реформу били су прогањани.

Караџић је ипак спровеo концепт азбуке „једно слово један глас" који енциклопедијa Британика описује као једно од „најједноставнијих и најлогичнијих система изговора".

Годином победе Вукове реформе сматра се 1847., када је објављен Горски вијенац Петра Петровића Његоша али и Песме Бранка Радичевића, па је реформа коју је спровео Вук Караџић показала да и уметничка дела могу да буду написана на језику чија је основица био народни језик. Исте године Ђура Даничић је текстом Рат за српски језик и правопис доказао оправданост Вукове реформе.

Вук Караџић умро је 7. фебруара 1864. године у Бечу, где је и сахрањен, а његови посмртни остаци пренети су у Београд 1897. године, и сахрањени у порти Саборне цркве, насупрот Доситеју Обрадовићу.