Век од смрти Франца Кафке – бечки Бург обележио премијером представе "Преображај"

Приповетка „Преображај“ или „Метаморфозе“ је вероватно најпознатије дело Франца Кафке. У њој аутор поставља конструкцију и атмосферу које ће касније добити атрибут „кафкијанског“. Радња се сажме у једној реченици: Главни лик Грегор Самса се из непознатог разлога претвори у огромну бубу, пролази кроз фазе навикавања и одвратности, онда као буба и умре, на велико олакшање породице.

Али стилски и смислено, „Метаморфозе“ и данас, једанаест деценија после настанка, остају отворене за интерпретације, непресушна инспирација позоришних кућа.

„Кад се Грегор Самса једног јутра пренуо из немирних снова, угледао је себе у постељи претвореног у огромну бубу.“ ...ово је, вероватно најславнија почетна реченица у историји литературе. Овде се често понавља; репетиција истовремено испуњава и изневерава очекивања гледаоца, који седи и чека кад ће опет. Али сценска радња не почиње том реченицом, она долази касније и онда се ломи у редоследу и ритму, са намером да се традиција демистификује, а језик ослободи“, рекао је Јонас Хакман.

Редитељка Луција Бихлер прати метаморфозу читаве породице Самса, Сви се мењају, при чему Греогор и као буба-шваба показује више етичности од родитеља и сестре. Ретко се догађа да читав креативни блок једне представе потписују жене - сценографију Пиа Макерт, костиме Викторија Бер, вођење лутки Катарина Халус. Главни јунак је подељен на две манифестације – физичку и вербалну.

„Задовољство је делити улогу са Јонасом. Екстремно смо зависни један од другог. Ако ја пропустим шлагворт, он не може даље, ако он не пази на ритам, мене оставља на цедилу. А и фино је, јер онда ниси сам на бини, иако твоја фигура јесте. Та реченица, она је као метроном, гура акцију напред. Сваки пут кад чујем: „Кад Грегор Самса једног јутра...“ то ми је као знак гонга, нешто се догађа са мном, метаморфоза почиње из почетка“, рекла је Паулина Алпен.

Сликовност је доминантна. Јарке боје, пластелинске форме, параноидна перспектива: Све то евоцира стилске карактеристике немачког експресионизма.

Сценографију би с једнаким правом могли да потписују и Нолде, Јавленски, или Кирцхнер. Чује се и одјек нешто старијег Ван Гога. Ова инсценација је неодбрањиви колористички напад на сва чула.