Преминуо књижевник Драгослав Михаиловић

Књижевник Драгослав Михаиловић, један од наших најзнаменитијих писаца, створио је књижевне јунаке, узоре племенитости, части и одважности – Кад су цветале тикве, Петријин венац, Чизмаше... И из личног пакла Голог отока изашао је с књижевним резултатом.

Ретко се дешава у књижевности, али Драгослав Михаиловић је успео да својим делом стекне поштовање и углед теоретичара, али истовремено и деценијама наклоност најшире публике.

Само за пет година било је 12 издања романа Кад су цветале тикве, књиге која је први пут објављена 1968. године.

Драгослав Михаиловић је од 1981. године члан Српске академије наука и уметности и добитник бројних признања, међу којима су и: Октобарска награда Београда (1967); Андрићева награда (1976); Златна арена за сценарио у Пули (1978); Награда „Бора Станковић“ (1994); Нинова награда (1984); Награда Народне библиотеке Србије (1985); Награда Вукове задужбине (1994) Кочићева награда (2011); Награда „Ramondia serbica“ (2016).

Читав живот посветио је прози и још са седам и по година одлучио је да постане писац.

Студирао је Филозофски факултет у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Факултет је завршио 1957. године, али није успео да нађе стално запослење; често је мењао посао.

Михаиловић је тврдио да је дошао у сукоб с Управом државне безбедности (УДБА) пошто се побунио против хапшења својих другова, који су ухапшени због политичких вицева. Након тога, један сведок је изјавио да се Драгослав Михаиловић од самог почетка определио за резолуцију Информбироа, као и да је изјавио да је Тито „амерички шпијун” и да је партија „ликвидирала СКОЈ”. Године 1949. избачен је из кандидатуре за члана Комунистичке партије Југославије, а 15. септембра 1950. је ухапшен. На Голи оток пребачен је 28. фебруара 1951. и тамо је провео 15 месеци.

Приповедачком књигом Фреде, лаку ноћ (1967), Михаиловић је изненада крочио на књижевну сцену, без „литерарних сватова и кумова“, како је једном приликом прокоментарисао Борислав Михаиловић Михиз.

„Својом првом књигом начинио радикалан раскид са једноличним, херметичним и прилично заморним приповедним моделом који је владао педесетих година. Уместо историјских, митских, егзотичних и апстрактних садржаја, добили смо приче у чије средиште је смештен обични, мали човек; приче које приказују свакодневицу и везане су за наше тло и наш језик; приче које су настале на трагу реалистичке традиције, потом, превазишле су њене вредности и прилагодиле их потребама модерне књижевности“, пише Милица Кецојевић у књизи Поетика приповедања Драгослава Михаиловића.

Роман Чизмаши из 1983. овенчан је Ниновом наградом критике, а потом Наградом Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године. По овом делу је 2015. снимљена серија која имала изузетно велику гледаност.

Прошле године је добио награду „Радоје Домановић“ за укупан допринос српској књижевној сатири коју додељује Удружење књижевника Србије.

Од 1990. године Драгослав Михаиловић је почео да објављује документарно-публицистичку књигу у више томова Голи оток, као и публицистичка дела и научне студије.

Михаиловић ће остати упамћен по специфичном типу јунака које је увео у српску књижевност. Затим, по томе што је родну Ћуприју начинио повлашћеним простором своје прозе и по смелости да покаже да је разговорни језик равноправан са књижевним, односно да су оба једнако погодна за уметничко изражавање.

Његову биографију написао је Роберт Ходел Речи од мрамора, Драгослав Михаиловић – живот и дело.