Даривање песника песнику – прилог Матије Бећковића за споменик Петру Пајићу на Повлену

Овим даривањем песника песнику, Матија Бећковић показао је да је песничко братство посебно међу уметничким братствима. Међутим подсећа нас да је нешто слично, али давне 1934, урадио Јован Дучић.

„Jован Дучић је подигао споменик Његошу у Требињу и споменик херојима и мученицима из Првога рата“, подсећа академик Матија Бећковић.

Дучић је за споменик Његошу ангажовао вајара Тому Росандића. У времену када нам се догађа да се ригипсом заклањају уметничка дела, а као у трилер романима трагамо за бистом великог песника која је волшебно нестала са места на коме је 70 година стајала, овакви потези делују као инцидентна прича, наравно у добром смислу. Зато је више него важно неговати и културу сећања.

„Када сам у шабачком парку ишао и гледао споменике који су били посвећени људима из тог краја, као што је Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић и тако даље, и тад сам као дете примећивао да нису довољно пажени. Касније када сам прешао у Београд, тражио сам бисте или споменик неких људи и до данас их нисам пронашао“, наводи академик Душан Ковачевић.

Овај гест даривања, учинио је и да се присетимо Петра Пајића. Песника, прозног писца, дугогодишњег уредника Другог програма Радио Београда, чије се песме налазе и у ђачким читанкама.

„Оно што је најбоље у његовој поезији, то су те неке оностране визије. Нема он много таквих песама, али више има таквих стихова. Тако да је он јединствен песник“, истиче академик Милисав Тешић.

Споменик Петру Пајићу биће подигнут на Повлену код Ваљева, тамо где од прошле године стоји споменик Радовану Белом Марковићу.

„Одједном се појављује неки пантеон наших песника на Повлену као нешто најприродније, што се само рекло, а ми само треба да то примимо к знању“, наглашава Бећковић.

И да овим Матијиним гестом даривања, примимо к знању да је поезија моћна и да евоцира емотивне и одјеке и одговоре.