Маргарет Атвуд и Нил Гејман представљају нови роман Салмана Руждија, „Град победе“

Три деценије након што је ирански ајатолах Хомеини позвао на убиство Салмана Руждија, чинило се да је тај грч верског варварства избледео и посато историјски куриозитет. После година скривања, аутор Сатанских стихова, вратио се нечему као нормалном животу.

У ствари, до 2017. године, према старој формули Трагедија + Време = Комедија, едикт мртвог ајатолаха се осећао толико удаљеним да је Ружди могао да се појави као он сам. Али клица нетрпељивости се раштркала по целом свету и лежала је успавана дуже него што је ико очекивао, пише Тон Чарлс, колумниста Вашингтон поста.

У августу, док се припремао да говори на Шутуква институту о важности обезбеђивања сигурног уточишта прогнаним писцима, Руждија је ножем напао човек из публике. Пре него што је убица успео да се обузда, Ружди је избоден 10 пута. Преживео је, али је изгубио вид на једном оку и не може да користи једну руку.

То ужасно искушење изазвало је тренутни налет племенитих изјава о светости слободе изражавања. Али писци широм света и даље су жртве малтретирања, затварани су, па чак и убијани због свог рада. А у Сједињеним Државама, верски фанатици и њихови најциничнији политички савезници открили су да забрана књига, осуда писаца и претње библиотекарима остају ефикасне тактике за прикупљање новца и ширење њихове пропаганде.

Какво је задовољство, дакле, у овом тешком тренутку добити магични нови роман самог Руждија. Иако је Град победе завршен пре напада на Шутуква институту, немогуће је не прочитати делове ове велике фантазије као алегорију ауторове борбе против секташке мржње и незнања. Заиста, с обзиром на физичке и емоционалне жртве које је поднео, неке коинциденције између ове приче и његовог живота готово су превише потресне да би могле да се поднесу, додаје Чарлс.

У веселом уводу, Ружди ове странице не представља као сопствену креацију, већ само као свој „потпуно изведени“ сажетак древне епске песме. Санскритски текст, тврди он, недавно је откривен у глиненом лонцу усред рушевина Виџинагара. Ово бесмртно ремек-дело, Џејпраџеј, дело је пророчице по имену Пампа Кампана која је умрла 1565. године у 247. години.

Неки од тих детаља звуче сумњиво, а поједини су барем мало историјски поуздани. Виџинагар – „Град победе“ на санскриту – заиста је некада био главни град огромног хиндуистичког царства у јужној Индији. Записи указују на напредну, културно толерантну метрополу великог богатства и разрађене инфраструктуре. Али град је на крају подлегао муслиманским војскама које су га темељно опустошиле.

Прича почиње много пре успона и пада царства Виџинагар, у спаљеним остацима „маленог, пораженог краљевства“. У овој разоружавајуће стварној сцени, преживеле удовице напуштају своју тврђаву, праве велику ломачу дуж реке и затим ускачу у пламен.

Остављена – и трауматизована – је Пампа Кампана, деветогодишња ћерка једне од жена. Привучена њеном жестоком виталношћу, богиња почиње да говори са одлучном девојчицом и кроз њу. „Борићете се да се постарате да жена више никада не буде спаљена на овај начин“, објављује богиња, „и да мушкарци почну да доживљавају жене на другачији начин“.

Скоро деценију касније, када два пастира долазе тражећи мудрост, она благосиља врећу семена и каже браћи да их посеју на месту где је њена мајка умрла. У тим тренуцима – а чести су у Граду победе – Руждијев магични стил открива чуда. У року од сат времена након што се семе распршило, „ваздух је почео да светлуца“, пише он, а спектакуларни град је изникао из каменог тла.

Али они су више као зомбији него Адам и Ева, а град у настајању нема никакво значење, нема историју. И тако, Пампа се окреће фикцији. Она шапуће сваком становнику Виџиангара ко су и каква је њихова прошлост.

У овом делу књиге се може чути филозофија човека који је провео скоро 50 година вртећи приче које су постале моћне као историја – од Деце поноћи, која је добила Букерову награду 1981, до Сатанских стихова, који су изазвали протесте.

Али колико год да су њене моћи изузетне, Пампа не може да свој град одржи просперитетним или, на крају, чак и да га одржи. „Залиха магије није бесконачна“, каже она једном краљу. Али Пампа може да шапуће, и може да убеђује, па чак и након што су је непријатељи ослепели, може да пише. 

„Речи су једини победници“, проглашава се на крају романа. Ова искрена, готово дечја вера у трансцендентност речи прожима цео Град победе, и необично је сродан појму светог текста, који је Ружди оспорио, плативши високу цену, у Сатанским стиховима. Пампине наративне супермоћи потичу од божанске Парвати, а роман се понавља кроз троп приповедања као светог позива, својственог индијским еповима, чији су аутори, по традицији, били богови.

Шта је са Руждијевим моћима, пита се критичар Фајненшал тајмса, Танџил Рашид. Не можемо знати да ли су богом дани, али на основу доказа ове дубоко забавне приче – Ружди свакако још увек има дар за алхемију.

„Лоша времена“, како је Ружди једном написао, „традиционално производе добре књиге“.