Галерија РТС-а - Надежда Петровић 1873 - 2023: у сусрет обележавању 150 година од рођења

Део слика долази љубазношћу Народног музеја у Београду, а део слика и поставка је баштина Уметничке галерије „Надежда Петровић" у Чачку. Ауторке поставке у Галерији РТС су историчарке уметности Мирјана Рацковић и Драгана Божовић, музејске саветнице Уметничке галерије „Надежда Петровић".

Пред наступајућу 2023. годину, када ће значајан јубилеј - 150 година од рођења сликарке Надежде Петровић - бити обележен великом ретроспективном изложбом и многим пратећим програмима и садржајима, као уводни програм у простору Галерије РТС-а приређује се ликовно-документарна изложба „Надежда Петровић 1873-2023: у сусрет обележавању 150 година од рођења" са циљем подсећања шире јавности на величину личности и дела Надежде Петровић, на њену светлу биографију и интелектуалну и уметничку баштину коју нам је подарила.

Без обзира на све тешкоће које је имала као жена у вртлогу бурних историјских догађаја и друштвених збивања балканских простора, Надежда Петровић је постала својеврсни предводник свега значајног што се дешавало у првих петнаест година прошлог века - изборила се за сопствене ставове у уметности, зближавала уметнике јужнословенског простора, радила на образовању и еманципацији борећи се са традиционализмом и предрасудама и на крају дала живот у борби за част и слободу свог рода.

Алтруизам и родољубље 

Годинама након преране смрти Надеждин уметнички рад потпуно је био засењен алтруизмом и родољубљем толико да се скоро искључиво њена личност перципирала кроз жртву велике хероине!

Надеждин приступ слици несумњив је резултат школовања у Минхену и боравака у Француској и Италији, а стални повратак традиционалној Србији изражен је у виду тема које носе предзнак националног. У том сликарству препознат је модел бескомпромисности у свом модернизму, што је постигнуто одсуством допадљиве слике предела и натуралистичког детаљисања.

Разбијањем строгог схематизма реалистичке слике, користећи пастуозну фактуру и крајње неуобичајен колорит, српско сликарство је приближила европским правцима. На њеним сликама, пуним изражајности и јачине, доминирају акценти зелене, црвене и беле на лицима портретисаних, неочекивано црвено или љубичасто небо, маестрални пренос сопствене егзалтираности наизглед уобичајеним призорима - од ресничког сокака и жетве, преко језера у Булоњској шуми до грачаничких купола.

Врхунац изражајности постигнут је у приказу мрља купача на плажи и узбурканом, пенушавом воденом масом једног морског таласа. У том тренутку патријархална Србија, ограничена на свим пољима у времену друштвених, политичких и ратних криза, апсолутно није била у стању да прихвати бескомпромисност њеног сликарства!

Поглед на уметност у Србији значајно је промењен у годинама између два рата. Тадашњи млађи критичари наводе да се слика мора схватити као уметников свет и доживљај са сопственим законима - говори се о аутономији уметности, о новим теоријама и новој естетици, па је са те позиције стављено до знања да се српска уметност заувек променила са Надеждиним минхенским сликама, раскидом са старим канонима и да авангардне појаве никако нису биле могуће без оштре радикализације на плану деконструкције реалистичке слике, односно Надеждиног приклањања тзв. ''антикласичној естетици''.

Од тада се њено сликарство високо позиционирало у историји српске модерне са различитим погледима везаним за дефинисање припадности неком од уметничких праваца - без јасних стилских и хронолошких граница између импресионистичког и експресионистичког, уз елементе сецесије, симболизма и фовистички колорит, као доминанта издиже се Надеждина фасцинираност призором коју је на такав начин на слику могла пренети искључиво енергија једног експресионисте.

Пре Надежде уметничкa ангажованост се мерила националним патосом у романтичарским и реалистичким представама па је јасно да, осим визуелно-појавног, заправо истовремено перципирање „етичког и естетичког" као и елемента ангажованости издваја њену пионирску и визионарску улогу.

Из перспективе савременог доба Надеждин радикализам у посматрању и схватању слике, као и њен друштвени активизам, толико су изазовни да непрестано дају нове осврте и студије, нове начине и аспекте читања авангардног визуелног израза и тематски ангажованог приступа, потврђујући утврђену позицију њеног сликарства као граничног између старих и нових схватања.

Програми, којима се обележава ова важна годишњица, биће приређени у земљи, региону и иностранству уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, УНЕСКО-а и Националног комитета УНЕСКО-а Републике Србије. Уједно, 2023. године обележићемо још један велики јубилеј везан за породицу Петровић - 125 година од рођења Надеждиног брата Растка Петровића, великана српске и европске модерне књижевности.

Изложба у Галерији РТС-а биће отворена до 26. јануара 2023.

Почела је као учитељица цртања

Надежда Петровић је рођена у Чачку, 11. октобра 1873. године, где су њени родитељи били на учитељској служби. Због очевог посла и даљег школовања деце породица се вратила у породичну кућу у Београду (1884).

Након завршетка Више женске школе Надежда постаје учитељица цртања уз упоредо похађање часова сликања код Ђорђа Крстића и Кирила Кутлика. Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њена каснија сликарска опредељења, али је чињеница да је Крстић био тај који је охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен.

Утицај ликовних педагога Антона Ажбеа и Јулиуса Екстера, као и уметничке климе затечене у Минхену (1898-1902), профилисали су њен сликарски пут, пре свега отвореност ка немачком експресионизму, тако да и након повратка у Србију пасионирано слика у маниру енергичног експресионисте. Радила је у школи, писала о изложбама, догађањима у култури, политици, настојећи да и на тај начин допринесе напретку друштва у целини.

Надеждин друштвени активизам започиње учешћем у оснивању хуманитарне организације Коло српских сестара (1903), и ношењем помоћи у крајеве неослобођене од отоманске окупације. Истовремено, креће и у велике послове око организовања Прве југословенске уметничке изложбе (1904), и оснивања прве ликовне колоније на Балкану у Сићеву (1905). То је период њеног најплоднијег стваралаштва (србијанска фаза, 1903-1910) који је изнедрио антологијска дела настала директно у природи - Жетва, Ресник, Призренка (Циганка), Жена са црвеним шалом, Калуђер, Чобанин, Аутопортрет, Дереглије на Сави...

Пуна ентузијазма одлази на студијски боравак у Париз (1910), посећује музеје, салоне и атељее, излаже на Салону. Жељу да свој уметнички живот веже за Париз распршиле су породичне трагедије и наступајући ратови.

Током балканских и Првог светског рата (1912-1915), Надежда Петровић је добровољна болничарка. Негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор војне болнице и бринући о оболелима од тифуса, и сама оболевши, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву.