Мирослављево јеванђеље доступно за јавност до 14. јануара у Народном музеју

По свом саставу, Мирослављево јеванђеље је јеванђелистар, богослужбена књига настала осамдесетих година 12. века по наруџбини хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање.

Дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, сматра се писарем или минијатуристом. Јеванђеље одликује јединствени сплет романичког стила и византијске традиције, садржи 296 минијатура цртаних пером, бојеним и украшеним златом. Иницијале одликује разноврсност у комбиновању геометријских и флоралних преплета, са зооморфним елементима стварних и фантастичних животиња.

Кожни повез јеванђеља, украшен монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима, највероватније потиче из 14. века, из неког од светогорских манастира.

Први познати податак о месту чувања Мирослављевог јеванђеља у манастиру Хиландару потиче из средине 1845-1846. године када је руски владика Порфирије Успенски, очаран лепотом књиге, исекао један лист из јеванђеља и однео у Петроград, где се и данас чува у Националној библиотеци.

Краљ Александар Обреновић добио је на поклон Мирослављево јеванђеље и оснивачку повељу Хиландара приликом посете манастиру у марту 1896. године. Рукопис је тада донет у Београд. Током немирних времена, најстарији српски ћирилични рукопис чуван је са највећом пажњом.

Предат је Народном музеју 1945. године. Због изузетног значаја и вредности, Мирослављево јеванђеље проглашено је за културно добро од изузетног значаја 1979. године. Уписано је јуна 2005. године на листу Унеска – „Памћење света“ (Memory of the World).