Изложба „Идоли и ривали“ у бечком Уметничко-историјском музеју

Тамо где су епохе збуњене, уметност показује пут. Ретроактивно је то често тачно, али док настаје, уметност је компетитивна, у појму парагоне или такмичење. Из Антике, парагоне је преузела ренесанса, наставио барок.

Брунелески се, наводно никад није опоравио након што га је Гиберти победио на конкурсу за рељефе на вратима фирентинског Баптистеријума.

Сто година касније су Микеланђело и Леонардо добили налог за две фреске у Палати Векио на тему фирентинских војних победа. Никад нису изведене, а како су изгледали оригинални картони познато је само из каснијих цитата, овде Рубенса и Аристотела Сангала.

„На овој изложби желимо да покажемо како ривалства унапређују развој уметности. Надметања су крила уметности. Уз конкуренцију иде и завист, али је увек било и сарадње. Овде показујемо како се пуноћа критеријума мењала кроз време, како су састављани жирији, колико
је било агресије у ривалству“, објашњава Сабине Хаг, директорка Музеја Kunsthistorisches.

Године 430. пре Христа је у Ефесу на конкурсу за најбољу статуу Рањене Амазонке победио Фидија. Да ли је заиста био бољи од конкурената, кад се и они овде покажу у низу? Улог је увек велики – чије ће дело, рука и име остати да светле кроз векове. Ко ће живети још дуго након смрти?

Постоји ли уопште најбоље?

„Не! Јер на крају крајева из такмичења као победник увек излази сама уметност. Ко побеђује, ко је у фокусу и диктира правила, то је увек питање епохе и перспективе. Једна ствар је меđутим јасна - Микеланđело је фиксни rеферентни пункт за низ генерација уметника који су га опонашали, мерили се са њим и покушали да буду бољи“, наглашава Сабине Хаг.

Парагоне је у принципу апстрактни концепт. Али Ђорђо Вазари је писао како је Андреа дел Кастањо убио Доменика Венецијана зато што је имао бољи колорит. Вазари је ту пренео fake news (лажну вест), ствар се није одиграла тако. Венециано је умро од куге. Али свеједно је та прича тако пустила корење у историји, да се преноси до данас.