У Бечу Монтевердијев Орфеј поново развеселио и расплакао публику

Клаудио Монтеверди је компоновао Орфеја пре четири века као забаву за двор кнеза од Мантове. То је хибрид веселог и тужног, у првом делу ренесансна пастирска фавола, у средини античка трагедија, на крају барокна апотеоза; све заједно, прво сценско-музичко дело са статусом опере.

Причу отвара венчање Орфеја и Еуридике: она је шумска нимфа, он син бога Аполона, обдарен најлепшим гласом на свету. Еуридику пева Славка Замечникова, сопран школован у Братислави и Берлину. Шта њена Еуридика доноси на бину?

„Надам се пуно живота, јер по Монтевердију она нема много простора. Али режисер Том Морис је избалансирао улогу, па је Еуридика једнако ангажована у прва два акта венчања и смрти од змијског угриза. Кад не пева, Еуридика је присутна кроз плес, покрет, глуму. И да се не заборави, добија прилику да умре два пута у једној представи. То је доста посла! Музика је врло жива, мислим да је на ондашњу публику деловала као рецимо, данас џез. Да, то је џез“, каже Замечникова.

Неутешан, Орфеј се упућује у подземни свет да од краља Хада измоли повратак невесте. Сценографија и костимографија Ане Флајшле упечатљиво маркирају тај прелаз. Орфеја на опасном путу прате Музика, Нада и Ехо као алегорије. Све три улоге пева Кате Линдзи, амерички мецосопран из Ричмонда.

„Музика и Нада заједно, има смисла, сви ће се сложити да музика доноси наду. А Ехо је дошао природно, као одјек властитих мисли. И сам Орфеј је ехо музике и лепоте. Овде се не сучељавају срећан и трагичан крај, већ се баца поглед на људе у сивој зони индивидуалних одлука“, наводи Линдзијева.

Монтевердијев Орфеј је и данас простор у коме човек поставља питање да ли је могуће победити смрт. Није, али је могућ вечни живот за ауторе и дела који су обрађивали ту тему. Нигде се судбинско не прихвата тако мирно као у свету опере, али само да би се то исто питање поново поставило са још већим уживањем. Богови одлучују, али музика влада.