Равнотежа је ретка роба – сиромаштво и богатство кроз уметност и епохе

Богатство и сиромаштво; Abundantia i Paupertas. Ко ће бити с једне, ко с друге стране? Неки увек имају превише, неки премало. У подели на сиромашне и богате увек игра извесна произвољност: У католичанству је сиромаштво награда, у православљу резигнација, у протестантизму казна. Морал сваке епохе се препознаје у расподели.

„Било нам је битно да сиромаштво и богатство покажемо као међусобно повезане аспекте - колико зависе једно од другог, колико су релативни. Јасно ми је да једна изложба неће променити свет, али може да усмери погледе, да сензибилизује, да подари глас онима који немају. Рецимо у овом Пројекту Морињо где се једна привилегована европска бина отвара за приче из бразилских фавела“, каже Јохана Шванберг, директорка музеја и кустосица изложбе.

Тренд од 60-их година је дуго ишао ка доступности. Живело се, стварно или у перцепцији, као у рогу изобиља. Сад се клатно покреће у супротном правцу – ка немању и несташици, ка драгоцености обичног.

Како је равнотежа ретка роба, није искључено да ће се у будућности живети под диктатуром немања. Актуелни тренд поверо се директно храни из два извора: климатске и мигрантске кризе. Зато је ова изложба као аларм на ауту који се управо краде.

„Уметнички језик у представљању социјалних разлика се наравно увек мењао по укусу и вољи сваке епохе. Код савремених аутора као Пистолето нема наративних форми, утисак се постиже кроз реч, предмет, изостављање – али питања зашто закаже социјални карактер неке епохе и како се борити против неједнакости – та питања су увек остала иста“, објашњава Шванбергова.

Још од барока кад је Муриљо сликао мале просјаке, или доба романтизма кад је Андерсен писао Девојчицу са шибицама, усталио се јавни консензус да уметност не може да замени добар ручак и топлу собу. Сублимација сиромаштва кроз уметност функционише само у духу, не у стварности. Посебно не уочи зиме на северној хемисфери.