Човек и природа у заједничком страху - „Пад куће Ашер" у бечком Бургу

У бечком Бург театру одржана је премијера драме „Пад куће Ашер“. Кратка прича Едгара Алана Поа, објављена пре 180 година, послужила је као парабола о повезаности човека и природе у заједничком страху од пропасти.

Едгар Алан По је писао о онима за које су снови једина реалност: о шизофренима у будном сну, о суперсензибилним убицама, деструктивно заљубљенима и опсесивно хистеричнима. Многе стилске карактеристике хорора се и данас хране из његове литерарне заоставштине.

Посебно је Пад куће Ашер био инспирација за све касније „даркерске“ и неоготичке изданке од уметности до моде. Прича: брат сахрани кататоничну сестру живу у крипти велике породичне куће усред шуме.

„Сигурно да нама недостају техничке могућности филма да шокирамо, али некад за хорор шокантно и није најважније. Некад и у мирној ситуацији лежи мрачно; несигурност и неизвесност могу да буду врло претеће, а да се никад не покажу. Ту позориште располаже са довољно средстава да креира атмосефу хорор ситуација из живота“, истакао је глумац Јан Билов.

Немачка редитељка Барбара Фреy је осигурала консеквентно достојанство поетске речи. Само по себи легитимно, као тренд иритантно.

На питање да ли савремено позориште сме да се одрекне хумора, макар црног хумора, Билов одговара: „Да, ја исто мислим да је комад могао да буде више у смеру Rocky Horror Picture Show све је било ту, али редитељка се одлучила за асоцијативан страх кроз атмосферу, простор, расположење и светлост.“

Ритам музике је погребни марш, ритам радње је низ осујећених епизода које се пресецају пре него што развију сценску пуноћу. Овде је и Бург експериментална сцена.

Хорор као жанр на сцени је практично непостојећи, чудо природе, јер је позориште већ само по себи, као медијум, огледало страхота које се догађају у реалности, па хорор на хорор делује као таутологија позоришта.

Ова инсценација Бурга је ритмична и музикална обрада у оквиру такозване естетике мрачне или негативне романтике.