Тицијанов свет лепоте и сексуалности

У бечком Уметничко-историјском музеју је отворена изложба посвећена Тицијановим женским портретима. Преко шездесет уља из читаве Европе, сада на једном месту – то је омаж мајстору Високе ренесансе, кога су савременици звали „сунце међу звездама“.

У 16. веку је Серенисима, у преводу најсуверенија могућа република која постоји, била на врхунцу. У крилу политичке моћи Венеције израсло је сликарство бриљатних боја и емоција. А у њему је владао Тицијан, стварајући репрезентативна платна која преносе поруку богатства и сензуалности државе изникле из мора. Кад се има све, то најбоље изгледа на лепој жени. Ко овде тражи претече феминизма, неће их наћи.

„Те слике су у првој линији велика животна радост. Оне прослављају женску лепоту, лепоту природе, сликарства, колорита, форми и свих оних прича које ова платна и данас шапућу. Кад гледамо Тицијанове жене, налазимо се у космосу лепоте“, каже директорка Уметничко-историјског музеја у Бечу Сабина Хаг.

Изложба је подељена у десет тематских целина. Две најатрактивније – митологије и бела доне – тематизују секс и еротику. У великим митолошким сценама се прослављају ванбрачне везе.

Најчешће преко Венере, жене бога Вулкана, која вара мужа са његовим братом Марсом, или Данаје и Зевса. Бела доне развијају еротику из интимних соба пригушеног светла. То би биле венецијанске куртизане. Ова изложба смело окреће ту тезу и тврди – нису куртизане, само жене које показују колико им је стало до брака.

„Тицијан је сигурно био по интелектуалном капацитету гениус Серенисиме. Његов начин сликања показује непогрешиви осећај за колорит и атмосферу. Ђорђоне, Палма Векио, Веронезе, Тинторето, Лоренцо Лото - сви су они стајали у компетититвном односу са Тицијаном и покушавали да га превазиђу“, истиче Сабина Хаг.

Ове слике повезују митологију са сексом, еротику са моћи. Последња у низу је Amor vincit omnia, где Амор гази лава. Он је син Венере и Марса, па је јасно која то љубав увек побеђује.

У Тицијаново доба је Венеција била водећи европски извозник идеала женске лепоте. Сви модели овде су плавуше са бакарним одсјајем, инкарнат је бисерни, пуначке су, али не као после у Бароку.

Данашњи посматрач се пита – шта се у Венецији тада догађало са бринетама и црнкама – да ли су их родитељи затварали у кућу од срамоте, да ли су успевали да им нађу репрезентативне мужеве, како су држале боје за косу у 16. веку? Лепота је хир времена.