Премијера бучне, динамичне, пламене представе у Бургтеатру из пера Петера Хандкеа

У бечком Бургтеатру одржана је премијера текста „Зденек Адамец", бескомпромисна друштвена критика из пера нобеловца Петера Хандкеа. Режију потписује прослављени немачки редитељ Франк Касторф.

Представа почиње познато. Пет минута пуном снагом одјекује музичка икона југословенског новог таласа, Нико као ја Шарла акробате. Хандке је писао о аутодафеу младог Чеха Адамеца, који се 2003. запалио у центру Прага на истом месту где и Јан Палах 1969. године. Палах у знак протеста због совјетске окупације, Адамец због капитализма, банака, кока-коле и Мек Доналдса.

Од таквог предлошка, Касторф је направио причу о Хандкеовој носталгији за несталом Југославијом. На сцену улази Адамец, али на њој стоји Хандке.

„Аутодафе је најстрашнија смрт која постоји, истовремено акт који уноси светло у мрак. Хандке је младог Адамеца отео забораву, подигао му литерарни споменик. Код толико моралне снаге текста, схватио сам да морам да му се придружим и поделим одговорност за реалност око нас. А онда ми је у раду на сцени пало доста тога на памет што нема везе са Хандкеовим предлошком, али има везе са Хандкеом“, наводи редитељ Франк Касторф.

Седам изврсних глумаца у херојском физичком акту игра лик Адамеца на смену. Иако се основни наратив тако непрестано појачава, он се парадоксално ломи и уступа место Југославији као Хандкеовој визији и фасцинацији. Сценографија има велику улогу у том асоцијативном току.

„Покушао сам да створим алегорију која се састоји од низа симбола и амблема који нас окружују, са архитектуром карактеристичном за све постсоцијалистичке земље “, наглашава Александар Денић, сценограф.

Најосетљивији део представе је третман самоубиства. Још од Гетеовог Вертера траје дијалог између друштва и уметности о проблематичној естетици суицида. Да ли се овде он ставља на ниво Диркемовог алтруистичног корисног акта?

„Не морамо делити судбину Адамеца, али морамо разумети нечију потребу да начини страховит гест, независно од вредносног контекста у коме мислимо“, додаје Касторф.

Суицид као средство политичког притиска, морална катарза, или акт приватног очајања? Можда Хандке прави такве разлике у тексту, али код Касторфа је битна само побуна. Аутодафе је овде ватрена метафора, али као и свака метафора, и она на крају мора да открије своје карте.

Бучна, динамична, пламена представа која држи темпо пуна четири сата.