Како изгледа манифестација класике у виноградима око Беча

Нусберг је некад био село поред Беча. До светске славе је дошао као место у коме је најдуже живео и стварао Бетовен.

Ту су га водиле дуге шетње кроз винограде и шуму, преко потока и гребена; данас прави капитал за организовање летњег фестивала у кући аустријско-српске пијанисткиње светског ранга Анике Вавић. 

„Из оног пуког очаја прошле године, када смо сви седели у карантину одлучила сам, с обзиром на то да сам схватила да се клавир из дворишта тако сјајно чује. Пролазили су неки људи жељни музике, кумили и молили да отворим прозоре и вежбам, онда сам схватила да се клавир чује до шуме, да двориште има фантастичну акустику, као амфитеатар, и некако, коцкица по коцкица се то сложило у причу. Питала сам колеге да ли би желели да се суделују, нико није одбио. Нисмо знали колико људи сме да дође, консултовани су адвокати. Били смо први у Аустрији који су после локдауна нешто за публику припремили", одговорила је Аника Вавић на питање о томе - како се родила идеја за летње игре у виноградима.

„Колеге" су позната имена из света класике, виолиниста Рајнер Хонек из Бечких филхармоничара, виолончелист Орфео Мандоци, Вахид Кадем из оркестра Капричо; уз њих глумци бечког Бурга Мартин Шваб, или „Једерман" Корнелијус Обонyа.

„Боље да то нико није видео – без ногу, преко старог и дрвеног мостића. Ево, клавир је стигао равно из Њујорка. То је као у оном Фицкаралдо филму са Кинским, када се клавир вуче на брдо. Догурао се ето и овај овде", додала је Аника објашњавајући како се велики концертни клавир пробијао кроз винограде.

„Музика је говор и језик. Кад седиш код куће сам и вежбаш потребан ти је неко да те чује, да знаш да не живиш у властитој фантазији. Музика дотиче срца, зато смо данас изабрали сонату Ернста Блоха, која се подиже из емоције дубоког бола", изјавио је Вахид Кадем-Мизаг из оркестра Кадем Мизаг. 

„Летња и зимска уметност се разликују утолико, да летња допушта већи распон у слагању програма. Овде се чуо заиста тежак дуо клавира и виолине, а одмах у наставку хумореске Ефраима Кишона. Кишон у ствари уопште не иде уз класику, осим на крају једног врелог летњег дана. Летња уметност није само за смех, али овог момента нам је смех свима неопходан”, испричао је Корнелијус Обоња.

Уметност је неуништиви део људске комуникације. У ове две године присилног затварања уметности и свега друштвеног, Аника и њени пријатељи из Бург театра, државне Опере и филхармоније нашли су начин да се обрате гледаоцима. На задовољство свих.