Позориште „Бошко Буха“ прославило 70 година у 70 минута

На сцени су били актуелни управник позоришта „Бошко Буха“ Игор Бојовић, бивши управник Љубивоје Ршумовић, глумац позоришта и некада управник Ненад Ненадовић, редитељ позоришта и уметнички саветник Милан Караџић, као и приређивачи монографије, драматуршкиње Милена Деполо и Ана Јанковић.

Водитељи програма, глумци позоришта Борка Томовић и Александар Радојичић, водили су окупљене кроз историјат овог специфичног театра за децу, који већ дуго негује не само репертоар познатих бајки за најмлађе, већ и Вечерњу сцену која се обраћа тинејџерима и ставља фокус на разне освешћене теме, али и комедије у савременом читању.

Програм је био посвећен 70. годишњици „Бошка Бухе“ у 70 минута детаљног анализирања свих развојних сегмената уметничке институције.

Ево како је све почело, пре равно седам деценија

Година је 1904. и један човек оснива прво српско дечје позориште, које се тада звало „Мало позориште“, а та особа је нико други до један од највећих комедиографа – Бранислав Нушић, наводи се у причи развојног пута театра.

Нушић је у то време писао комаде за децу, носио реквизите, припремао представе, једноставно је дисао и живео театар у настајању.

Ипак, то позориште је потрајало само до 1907. године, али је најважније у том периоду било што се ћерка великог драмског писца заразила даскама које живот значе, и тако опчињена је једног антологијског дана, 13. октобра 1950. године, основала управо позориште „Бошко Буха“.

Маргита Предић Нушић је тог дана заправо добила сагласност за покретање новог позоришта за децу, након што је водила Повлашћено позориште за децу и омладину „Рода“.

Пресек многих успеха и веома тешких периода анализиран је у монографији која је окупила на једном месту многе ствараоце представа за децу и омладину.

Значајан помак у развоју установе „Бошко Буха“ дешава се 1986. године када на место управника долази управо Ршумовић, један од најпопуларнијих песника за децу, али и писац позоришних комада према мотивима чувених бајки и басни.

„Сви ми изјављују саучешће што долазим као управник, значи, биће проблема, а ја проблеме волим“, била је прва реакција аутора за децу, који је провео на месту првог човека позоришне куће успешна четири мандата, односно 16 година (1986-2002) и увек је излазио на крај са свим недаћама.

Када се повео проблем око Вечерње сцене која је носила назив Сцена код Коња, јер се у медијима писало и дуго водила дебата приличи ли овај назив једној установи културе, на то је Ршумовић својевремено рекао да је то сцена која није проблематична, само се бави проблемима младих, који у сукобу са грађанским моралом и хипокризијом, истерују своју чисту истину на чистину.

Некадашњи управник подсетио се свог златног периода управниковања у позоришту, као и Ненад Ненадовић, који је истакао да није нимало једноставно водити овакву кућу, иако су сви тада мислили да нема ништа лакше од тога бити директор театра за децу, као да се ту запослени само играју.

Ршумовић истиче да је то образовна, просветна установа од националног значаја: „Ти малишани који долазе, који виде бајке на нашој сцени, биће спремни да сами праве те бајке, било чиме да се баве“.

Ненадовић је открио да је имао у почетку жељу да буде члан позоришта каква су ЈДП, БДП, Атеље 212, а онда се у потпуности пронашао у комадима за децу.

Тамо где се раде представе само за децу 

Редитељ Милан Караџић изразио је огромно задовољство и срећу што се налази у тиму овог театра већ 32 године, када је дошао на позив Ршумовића, да буде стални редитељ „Бухе“.

Како и сам каже, иако је режирао свуда по Србији, у готово свим позориштима, остао је веран овом театру, за који подвлачи да је у њему најлепше радити, због ансамбла и атмосфере које нема нигде на свету, а колеге су му замерале што иде тамо где се „раде представе само за децу“.

Монографија обухвата читав период настанка и неколико поглавља реконструкције саме зграде позоришта, а чињеница је да и даље „Буха“ нема свој простор, већ годинама игра свој репертоар на сцени Установе културе „Вук Караџић“.

Још се не зна када ће се позориште коначно вратити на своју матичну сцену у згради на Тргу Републике.

„Ми радимо у згради која је стамбено-пословни објекат у којој има пуно сувласника, разних власника станова који ту живе, хотел, хостел, бројне друге фирме с којима треба да изађемо на крај решавајући папире и стављајући позориште унутар те зграде“, наводи Игор Бојовић, писац и управник позоришта „Бошко Буха“.  

Било је речи и о веома тужним, трагичним, непрежаљеним моментима, као што је изненадна смрт 2016. године на сцени тадашњег управника Милорада Мандића Манде, што је био и остао шок за све, када се то десило усред комада Петар Пан, а он је остао у костиму Капетана Куке.

Значајна монографија у луксузној опреми и формату представља текстове драматуршкиња Деполо и Јанковић, али и осврте писаца и редитеља који су стварали у „Бухи“ многе антологијске представе (режисер Караџић, Стеван Копривица, управник Бојовић као драмски аутор, композитор Александар Саша Локнер, као и осврти на чувене комаде Александра Аце Поповића, Миодрага Станисављевића, Иване Димић, Бошка Трифуновића и, наравно, Ршумовића).

У књизи се налазе и разговори са редитељима чије се представе играју годинама успешно на великој сцени – Татјаном Мандић Ригонат, Југом Радивојевићем и Даријаном Михајловићем.