„Франкенштајнова мајка“, има ли разумевања за убиство кћерке

Алмудена Грандес је била једна од најзначајнијих шпанских савремених списатељица. Преминула је 2021. а њен роман „Франкенштајнова мајка”, као део недовршеног обимног шестокњижја које је планирала, објавила је кућа Блум у преводу Јасмине Миленковић.

Алмудена Грандес свој обимни роман почиње стиховима шпанског песника Луиса Сернуде који је током Шпанског грађанског рата напустио Шпанију и потом цео живот провео у егзилу.

И није то учинила случајно.

Мотив изгнанства један је од централних мотива „Франкенштајнове мајке” развијен око  истинитог догађаја. Физичко изгнанство и живот(и) апатрида и изгон разума из људског бића и колективне историје.

Ауторка није имала разлога да „упозорава“ читаоца на „сличности“ са „стварним ликовима и догађајима“ јер је централни, иницијални догађај који покреће, аутентичан у времену.

Деветог јуна 1933. године Аурора Родригес Карбаљеjра испалила је четири хица у своју деветнаестогодишњу кћерку Хилдегарт. Тај стварни и трагични чин, међутим, иницирао је уметнички структурисан роман који поштује „стварни лик“, јунакиња се зове Аурора Родригес, и аутентичан контекст, а онда чини оно што свака добра уметничка конструкција чини. Компонује комплексну причу образујући паралелни ток збивања.

На тој упоредној трачници, аутентична Аурора Родригес, аутентични дух конзервативно-клерикалног друштва Шпаније педесетих година двадесетог века и Франкова репресија, оквир су за уметнички аутентичну збиљу.

Она развија, осим поменутог мотива изгнаника и мотив злочина (појединачног и колективног) у времену идеолошких превирања које појединца чини херојем или зликовцем, околностима застрашеним колаборантом зла или мудрим саучесником отпора злу.

„Шта је здрав разум“, пита се једна од јунакиња у роману?

„Здрав разум је нешто што нам омогућава да добро разумемо ствари“, одговориће јој централни лик романа, психијатар доктор Херман Веласкес.

И заиста, током читавог романа „Франкенштајнова мајка”, читалац ће се питати како је могућа емпатија за жену која је убила кћер јер „није испала како треба“ и која је до екстрема подржавала еугенички принцип здраве расе.

А питаће се то јер Аурора Родригес има готово магично дејство на  Марију Кастехон, помоћницу у душевној болници у Сјемпосуелосу и доктора Веласкеса. Ту повезаност ће ауторка Алмудена Грандес маестрално мотивисати породичном историјом јунака и колективном историјом једне земље.

Прилику за исповест имаће сви. И Аурора и Марија и доктор Веласкес и бројни други ликови без којих би била немогућа широка панорама збивања и људских нарави.

Управо смена „приповедача“ омогућиће несметан пролаз кроз обиман роман.

Алмудена Грандес остварила је савршен баланс између најразличитијих личних историја, колективне трагедије Шпанског грађанског рата, нацистичког злочина над Јеврејима, терора Франкове Шпаније над појединцима, клерикалне догме и суспензије права жена.

Сви ови аспекти приче функционишу као целина коју ће местимично подржати благи мелодрамски заплет и ток. Тек толико да „олакша“ тежину испричаног, приповедање зачини дозом заводљивог а не уруши доживљај великог романа епохе.

Збивања у роману почињу тридесетих година двадесетог века, настављају се у педесетим, а завршница је у седамдесетим, после пада Франковог режима у изванкњижевној стварности и објављивања књиге доктора Веласкеса о Аурори Родригес у књижевној реалности.

Историјска чињеница и књижевно  обликовање њене суштине најзначајнија је карактеристика литерарног умећа Алмудене Грандес.

Књига психијатра и есејисте Гиљерма Рендуелеса Олмеда „Рукопис пронађен у Сјемпосуелосу” инспирисала је Алмудену Грандес да напише „Франкенштајнову мајку”.

Фасцинација Аурором Родригес, вечита загонетка људског ума, афеката који често њим влада, ментална болест и здравље и модели лечења, произвели су у шпанској култури и књигу новинара Едуарда де Гусмана „Крвава Аурора”, дугометражни филм Фернанда Фернана Гомеса „Моја ћерка, Хилдегарт”, драму и роман Фернанда Арабала „Црвена девица”.

Роман Алмудене Грандес покренут сличном фасцинацијом покреће читалачку фасцинацију. Пре свега начином на који је написан.

Сличност са догађајима и ликовима је намерна, могла је да забележи ауторка. Написала би истину. Снага имагинације која је подржала ту намеру такође није случајна.  

Принцип случајности егзистира само у нашој упитаности, како се дешавају тако страшни и трагични процеси.

Има ли случај удела у томе или је зло намера? 

Одговор није једноставан. И када то здраворазумски знамо, тек ће добро постављена уметничка интерпретација те дилеме потврдити то интуитивно знање.