Читај ми!

Хангар за снове – разлог за читање

Писац Дарко Тушевљаковић представља се овога пута Хангаром за снове, збирком кратких прича од којих се неке граниче са прозним записом, цртицом, мини опсервацијом стања или призора. Пролегомену Хангара за снове потписује сам аутор те је ова збирка такође и нека врста аутопоетичке реминисценције.

Када се постаје писац? Одговор на ово питање не вреди милион долара, не вреди ни два, није део пословичне, вицкасте синтагме о нерешивости мистерије иако, истина, питање о значењу појма писац, а посебно о значају и улози писца у познатом нам свету, чини се понекад, јесте права мистерија.

Одговор на ово питање је решење читавог вредносног система односа унутар једне културе и њених приоритета. Дарко Тушевљаковић је до сада објавио две збирке прича и четири романа. И Дарко Тушевљаковић је писац. Не због броја објављених књига.

Писцем се не постаје захваљујући квантитативном скоку од прве књиге до у бескрај понављаном поетичком обрасцу, под условом да нека поетика постоји, писац није увек, најчешће и није, на врху популарних топ листа, увериће се свако ко се замисли мало над актуелним садржајима best of продукције.

Писац Дарко Тушевљаковић представља се овога пута Хангаром за снове, збирком кратких прича од којих се неке граниче са прозним записом, цртицом, мини опсервацијом стања или призора. Пролегомену Хангара за снове потписује сам аутор те је ова збирка такође и нека врста аутопоетичке реминисценције. Настала је у сарадњи са едицијом Домети сомборске библиотеке Карло Бијелицки и, како нас обавештава аутор, „представља прву и уједно веома необичну ретроспективу мога рада.“

Како једна збирка може то бити? Писац нас и о томе обавештава. „Мислим да ће читалац, ако реши да чита редом, стећи добар увид у то на који начин су ме неке теме опседале и упорно се враћале, чак и када сам их одвраћао од себе, тако да линија њиховог смењивања није права, већ спирална, вртложна.“

Дарко Тушевљаковић, дакле, објављује кратку прозу Хангар за снове и уводи читаоца у разлоге њеног објављивања после две збирке приче и четири романа, за роман Јаз добио је Европску награду за књижевност, и чини то из најдубљег уверења да се писати мора, као путовање у „средиште“, „сви имамо неку тачку, средиште, то не мора бити место нашег рођења, али јесте центар наших живота, и онда око њега шестаром описујемо кругове“, рећи ће јунак приче Одакле си ти?.

Својом поетиком, Тушевљаковић управо то ради, исписује путању која није праволинијска у поетичком смислу. Он балансира између реалистичког наративног поступка и једне посебне, самосвојне фантастике којој, чини се, ипак даје предност у односу на класичан проседе савремене исповедне приче који у српској књижевности скоро постаје манир.

Тушевљаковићев литерарни свет има упориште у савременом начину живота, а ако би ишта могло бити централна тачка тог постојања, то је управо немир, егзистенцијални, свестан спољашњих околности и још и више од тога, последице којима тај немир резултира у свести и понашању јунака.

Хангар за снове јесте ретроспектива, аутор је ове приче писао током две деценије и упоредо са романима и приповедним збиркама које је објављивао, читаоцу, који познаје поетику Дарка Тушевљаковића, оне се отварају као још један скривени пункт његове инспирације које су дужим прозним формама давале снагу.

Читаоци који се до сада нису упознали са прозом Дарка Тушевљаковића, пронаћи ће следеће: стилски готово беспрекорну реченицу, упечатљиве и животворне јунаке чак и онда када делају у фантазмагориској атмосфери, ефектну поенту у појединим цртицама Хангара, напето ишчекивање развоја догађаја у дужим причама које се са кратким смењују, алегоријску слику која позива на одгонетање, сасвим уобичајену, у неким причама, као литерарни директан пренос свакодневице коју живимо и са којом се можемо идентификовати, наративну вибрантност која посетиоца, ако читаоца разумемо као госта у обиласку једне литерарне структуре, никада не оставља спокојним у том обиласку.

Он ангажује ум и машту, интелект и фантазију. Уосталом, у цртици Ово лудило се не да изрећи, прочитаћемо следеће. „ Ово лудило се не да изрећи, али је потреба јака: шири се као свемир, фрактално се понавља, уз грешку која прави разлике. Час јесмо, час нисмо; честице у вртлогу, код који се изнова пише и прожима дане попут светслости.“ Но упркос илузији неизрецивости, писац пише и има поетску снагу да „изрекне“ савремени тренутак у којем Хангар за снове постаје одличан разлог за читање.

петак, 19. април 2024.
9° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво