Аутентично биће уметности Aлехандра Ходоровског

Домаћи читалац, међутим, дуго није био у прилици да упозна и књижевни рад овог оригиналног уметника и интелектуалца, редитеља, писца, односно мистика и анархисте како га многи називају.

Издавачка кућа „Соларис“ 2008. године објављује његов Мистични кабаре, необичну књигу забележених наступа у позоришту, сусрета са публиком који имају за циљ да се кроз приповедање, (а потом и анализу духовитих и поучних прича сакупљених из непрегледне светске баштине суфи, хаику, библијска, алхемичарска, филозофска, митолошка и друге традиције) оформи концепт „исцелитељског позоришта“ и људима приушти катарза кроз спој уметности и психотерапије.

Осам године касније, 2016. издавачка кућа „Арете“ објављује његов први роман, Где птица пева најлепше, да би до данас била објављена већина његових кључних дела, још један роман, Син црног четвртка, аутобиографија, Плес стварности, књига по којој је снимљен истоимени филм приказан на Канском фестивалу 2013.

Следи обновљено издање примењене психотерапије, Мистични кабаре, и две књиге, Психомагија и Метагенеалогија, које читаоце ближе упознају са погледима на свет Алехандра Ходоровског, са генезом његових интересовања садржаних паралелно у његовим психотерапијама и уметничком раду.

Оба сегмента, уметнички и психотерапеутски рад су неодвојиви јер се унакрсно објашњавају и надопуњују кроз интеракцију. Поетичка начела у уметности вођена су његовим животним светоназорима која пак проистичу из богате и необичне аутобиографије што истовремено омогућује раскош тема и експлозију маштовитих поступака у делу и тако се круг затвара, односно увек изнова започиње.

Алехандро Ходоровски је рођен 1929. године у малом месту Токопиља, у Чилеу, у јеврејској породици украјинског порекла. Осећајући се несрећним у детињству, Ходоровски читавог живота тражи путеве како би освестио и превазишао младалачке трауме.

Стога се и многе његове књиге базирају на биографским детаљима из живота самог аутора и његове породице. Међутим, ове књиге су много више од једноставне биографије захваљујући наслеђу надреализма, израженој ексцентричности, али и великом познавању различитих светских мистичких и митолошких традиција.

Ходоровски свој уметнички пут започиње у Чилеу оснивањем позоришта „Театро мимико", али врло брзо осећа тескобу и неразумевање малог места и одлази у Париз где се упознаје са Бретоном и надреалистичким покретом. Међутим, он и ту бира свој пут: оснива са Фернандом Арабалом и Роландом Топором „Панични покрет“ узимајући грчко божанство Пана за кључ духовног препорода.

Позоришне представе имају за циљ да освесте тренутке (Пан)ике настале у кључним животним ситуацијама чији ће интензитет донети препород. Од ране младост Ходоровски се бави таротом, езотеријом, различитим религијским и шаманским праксама, зен филозофијом и често описује сусрете са маговима, зен учитељима и исцелитељима, али и сусрете са већ познатим учитељима као што је јапанац Еџо Таката, Гурђијев и Карлос Кастанеда.

Проналажење корена појединачног људског живота

Његов рад га води познанствима и сарадњи са личностима попут Салвадора Далија, Марсела Марсоа, Џона Ленона, Питера Габријела и даље од стрип цртача Мебијуса па све до музичара Мерилина Менсона. Већ и сам списак личности оживљава асоцијативни низ на могућа уметничка интересовања Ходоровског, али кључне тачке његове романескне поетике тичу се пре свега искуства надреализма с једне стране и трауматичних породичних искуста са друге.

Ова искуства ће га усмерити пре свега ка откривању психолошког наслеђа сопствених предака, догађаја који су утицали на њихове обрасце понашања из уверења да је корен сваког појединачног живота налази управо у породичном стаблу и да индивидуа лакше сазрева и превазилази сопствена ограничења када у видокругу има породичну ситуацију из које учи.

Аутобиографско је зато и полазиште и исходиште његових књига, без обзира да ли се отворено и систематски конституише читав психоаналитичарски приступ који се служи таротом, анализом снова, психоанализом базираној на учењима Фројда и Јунга али још више на религијско-митолошким концептима из комплетне светске баштине.

Музика, писање, позоришна и филмска режија су области кроз које Ходоровски води своје поклонике до катарзичног исцељења баш као што то чини и путем психотерапеутског рада са људима ослањајући се на сопствени, аутентични приступ који је мешавина шамана и забављача, терапеута и уметника, спој сценског наступа и интимне исповести, свеколике књижевно-митолошке баштине и личних искустава.

У романима, филмовима и позоришним представама, Ходоровски је свестан одмака коју уметност има у односу на стварност. Надреалистички и дадаистички приступ транспоновања несвесног у дело се одиграва кроз бројне концепте симболичког мишљења, ониричког несвесног, кроз метафоре које извлаче најдубље архетипске визије на светло дана.

Његови филмови визуелизују начин на који тече и романескно приповедање у његовим романима: секвенце се као у сну испрекидано ређају полазећи од жанр сцена из свакодневног живота налик, рецимо, Бројгеловим сликама које се изненадно претварају у до бизарности фантастичне, гротескне сцене Хијеронимуса Боша.

Роман Где птица пева најлепше обухвата време до пишчевог рођења, а Син црног четвртка временски период након његовог рођења и бурне године уметничког одрастања и младости писца у Чилеу.

Магијски реализам и кабалистичка мистика Маркеса и Сингера

Оба романа су породична хроника породице Леви (касније Ходоровски), украјинских јевреја, емиграната и читају се као фантастичка приповест, у исто време гротескна и бајковита породична хроника са елементима Маркесових Сто година самоће и Сингеровог Чаробњака из Лублина.

Као да се у његовим књигама спајају магијски реализам и кабалистичка мистика у корену који се потом развија у стабло с богатом крошњом надреалистичких поступака рађајући једно сасвим ново и аутентично биће уметности у делу Алехандра Ходоровксог. Посматрање његове поетике као развојног стабла уметничких покрета сасвим је прирођено и његовим тематских интересовањима за породично стабло и животне циклусе које посматра као непрекинути низ од кога је сачињена универзална историја човечанства.

Зачећа, порођаји, рођења бројних чланова породице, дуго и мучно путовање као и коначно, ништа мање тешко усидрење у Чилеу, надовезују се на дискретни фон историјских збивања све до рођења самог писца у првом роману, Где птица пева најлепше док је у другом роману, Син црног четвртка стављен веома важан акценат на социјална збивања и немире у Чилеу.

Иако не пренебрегава историјски контекст, ова породична сага се заправо универзализује ауром надреалних збивања у фантастичком дискурсу приче додатно обојене ликом кавкаског пустињака Ребеа, проучаваоца кабале, који се као дух сели из тела у тело – деде, оца и коначно стиже до самог писца коме преноси знање породичне историје.

А када се довољно далеко оде у прошлост сопствене породице, универзалност је понуђена попут архетипског обрасца и самим тим неминовна. Зато Ходоровски нуди и књигу Метагенеалогија, управо објављену као за сада последња у низу његових дела, такође у „Аретеу“.

Она је у исто време поново испричана аутобиографија са потенцијалом данас актуелног жанра аутофикције, речник појмова неопходих за разумевање његове поетике и приручник за личну психотерапију коришћењем генеолошког стабла.

Необичан писац и уметник који можда неће одмах свакоме бити близак и саморазумљив. Али онај ко буде открио извесну интересовање за несвакидашњи начин промишљања света и уметничког изражавања, тешко ће се одвојити од било које од поменутих седам књига било да се ради о биографији, психотерапији или литератури у ужем смислу речи.

Аутентичност, маштовитост и живот на граници између сна и јаве само су неке од аспеката Алехандра Ходоровског, које заслужују да се инкорпорирају и у властито искуство.