„Разлог пошасти“ - Важно је осврнути се

Сугурно, да се Разлог пошасти у коме нас овај шпански писац и фиолозоф упозорава колико је цивилизацијски оклоп крхак и да је свака несрећа способна да га сруши са мало отпора, боље разуме данас него пре више од две деценије, када је премијерно објављен у Шпанији. 

Захваљујући овој књизи чак сам боље почела да разумевам постковидовски перод, када под привидом континуитета, током овог варљивог и кишовитог пролећа, покушавамо да одгурнемо непосредно памћење на март и април. Јер, како каже један од споредних, али поетичних и поузданих сведока епидемије у овој књижевној причи, нема места за чуђење, што оно од јуче као да не памтимо. Јер, страх је важнији од памћења.

И сви се ми трудимо да одагнамо из сећања све чега се бојимо и због нашег властитог страха пристајемо да се не сећамо. Али, Рафаел Аргуљол нас учи да је памћење важно, односно да је важно осврнути се.

"Разлог пошасти" је узнемирујућа прича о необичној пандемији лудила која је захватила један космополитски град чијим венама је до тог тренутка живот са лакоћом кружио, а након које је уследио настанак једног посебног универзума. Из чистог мира у Општу болницу просперитетног приморског града из дана у дан почео је да пристиже све већи и већи број пацијената о чјијој болести лекари ништа нису знали.

Заражени су изненада постајали равнодушни, губили интересовање за све, ни на себе саме нису обраћали пажњу до те мере да су их укућани тешком муком наводили на јело. Није им остало ни трачка воље, рекло би се да су изгубили вољу за животом, као да им је душа мртва. У ову потпуну апатичност, која још није, али личи на епидемију, уводе нас два пријатеља који се сваке среде налазе у ресторану „Париз Берлин". Фоторепортер Виктор и психијатар Давид један од првих сведока присуства чудних болесника. Али, они су као и сви остали споредни ликови код Рафаела Аргуљола. Главни јунаци су град и атмосфера у друштву коју ће чудна пандемија створити.

Утишано време 

У почетку скривана од стране власти, вест се ипак распукла по граду, који се убрзо нашао потпуно застрт тешким испарењима сумње. Политичарима и новинарима било је потребно именовање - оболели су прозвани ексанимима. Од придева ексаниме створена је именица, што је значило човек без душе и даха, чак и без знакова живота - беживотни. Број оболелих је растао, а карактеристике болесника почеле су да дезоријентишу лекаре.

Време ексанимима је било утишано време. Унутрашњи ритам града се успорио, становници су били на опрезу, а велики део њих негирао је присуство болести. 

Чудна појава таквих болесника у почетку је била иритантна, потом се претворила у подмуклу претњу која је трансформисала најинтимнија уверења својих грађана. И лагано је почео распад друштва. Под владавином опасности и понашање је постајало опасно. Страх од пошасти заробио је град мржњом. Живот је почео да замире; број гостију по ресторанима драстично се смањио, биоскопи су обуставили пројекције, отказивали су се концерти, позоришне представе. Како каже Аргуљол, убрзо се показало да се потребе човека своде на храну и плату. У таквој ситуацији медији су могли да објављују само званичне информације.

Могло се говорити о прошлости и будућности, али не и о садашњици. Садашњост није постојала. Путеви науке који дотле нису никуда водили, већ врлудали, изазвало је потребу за проналазак других путева. Свештеници су литургијама пуним понављања разочаравали вернике. Проповедници су брже научили алхемију која се од њих очекивала. Видовњаци су се намножили, а сваки дан садржао је довољно материјала да би се будућност плела, па парала безброј пута. Неки су за кратко време стекли углед. Најубедљивији је био извесни Рубин, она врста протагониста што их сама ситуација наметне.

Од циркузанта је постао познато лице са плаката. Болесници више нису болесници већ су проглашени кривцима и носиоцима зла. Читаоци постају сведоци неумољиве трансформације једног просперитетног града који је док се сурвавао производио своја чуда, губио достојанство, упадао у еуфорију и претварао се у готово примитиван свет. Цео процес одвијао се током једне календарске године.

Све док једног јутра није стигла објава да је пошаст искорењена! Влада ни у једном саопштењу није разјаснила околности које су пратиле тако необичан догађај. Међутим, осећај олакшања врло брзо је надјачао болесну знатижељу, па чак и ону шта се догодило са ексанимима. Сви су одабрали пут заборава, а претходну годину почели да замишљају као фиктивни пејзаж којег су се растосиљали. Повратак у мирне воде довео је и до одбацивања главних актера олујног времена, нису више била потребна ни чуда ни предсказања.

Спасење је могуће 

Ова прича која је учинила своје футуристичко бекство из прошлости у садашњост на најбољи начин показује како се све може изменити и нарушити живот заједнице. Како ирационалност људи може постати гора пошаст од било какве болести. И зато није случајно што кроз ову причу о пандемији која је задесила успешан град, Аргуљол у позадини провлачи један мит, односно причу о рестаурацији слике на којој су Орфеј и Еуридика.

На њој Орфеј само што се није окренуо да погледа Еуридику, али још то није урадио. И ми посматрачи, како каже рестаураторка у роману, не можемо знати да ли ће се то десити - спасење је могуће.

Роман "Разлог пошасти" Рафаела Аргуљолоа награђен је 1994. године наградом "Надал", а са шпанског на српски језик маестрално га је превела књижевница Гордана Ћирјанић.