"Двојица папа" - иза зидова Ватикана

Ентони Мекартен адаптирао је свој позоришни комад за велико платно, користећи као инспирацију овај скандалозни комадић недавне клеричке историје. Он је драматизовао неколико сусрета који су се одиграли између папе Бенедикта XVI, игра га Ентони Хопкинс, и кардинала Хорхеа Бергоља, у тумачењу Џонатана Прајса, који ће потом постати папа Фрања. 

Није баш сасвим јасно да ли су се ови сусрети одистински одиграли, а још је теже утврдити шта је током њих речено. Но поента, наравно, и није у томе. У филму Двојица папа шакачки се узима истина и обликује у очаравајућу студију карактера. Да је Мекартен мајстор свог посла сведоче три номинације за Оскара, од Теорије свега, преко Најмрачнијег часа до Боемске рапсодије.

Чудан је спој овог сценаристе и бразилског редитеља Фернанда Меjрелеса, који потписује филмове сасвим другачијег сензибилитета, као што су Божји град или Брижни баштован. Нема пуно сценариста или редитеља који би се усудили да шпекулишу о приватном животу особе коју 1.2 милијарде људи сматра духовним вођом. Оно што се дешава иза затворених врата Ватикана је нешто у шта се ни анђели не петљају. 

Католицизам је религија ритуала и традиције, иако је филм без дилеме на страни прогреса, који заступа папа Фрања. Двојицу папа али и, пре свега, човека, видимо на две стране духовног понора: бивши немачки кардинал Џозеф Рацингер, потом папа Бенедикт, непоправљиви је конзервативац, док Бергољо представља ону прогресивну струју католичке цркве. Мекаренова прича сугерише да је могуће између ове две стране пронаћи заједнички језик. 

Ови састанци, махом неформални, одигравају се на крајње шармантан начин - уз пицу и фанту или омиљену серију папе Бенедикта о псу који решава криминалне случајеве у Бечу. Додајући хумане црте овој двојици строгих пуританаца, филм постаје неочекивано задовољство за обичног гледаоца. И чувена скромност кардинала Бергоља, који као папа Фрања покушава безуспешно да купи авионску карту доприноси симпатијама које изазива и код гледалаца, као и у стварном животу.

Стари холивудски шарм, богу хвала, не напушта ову двојицу великана ни у овом филму. У томе им свакако помаже сличност са ликовима које играју. Позната је анегдота да су, након проглашења папе Фрање, деца питала Прајса - тата јеси ли ти тајни папа? Но овај глумац је далеко више од аргентинског акцента и игре на прву лопту пред камерама. Он допушта да се сав терет света спусти на његова плећа. Сама његова појава сугерише човека који се борио да чини добро, али да на крају није у потпуности успео у томе. Хопкинсков Бенедикт је, са друге стране, сасвим другачији.

На површини, он је оштар, реакционаран, леден човек, са продорним погледом под ћубом снежно беле косе, необично налик шекспировом Лиру кога је недавно играо. Али ако мало загребете испод површине, што филм несумњиво чини, појављује се рањивост коју Хопкинс вешто уме да искористи. Све симпатије и за његову навику, истиниту или не, да говори латински када има нешто непријатно да саопшти кардиналима, јер рачуна на њихово непознавање језика. Заједно, њихова хемија је лака и неусиљена, док папе улазе у необичну врсту игре кроз теолошке расправе.

Путер на глави 

Редитељ на себи својствен начин обликује овај наратив. Он се пробија кроз сувопарност ватиканске бирократије брзом, наоко овлашном монтажом. Кроз ову мудру драмску вежбу не сазнајемо много тога. Питања злостављања деце и корупције се тек назиру, али су утишана чим је ток филма спреман да на Бенедикта гледа благонаклоније, јер би истина о његовој заоставштини могла да поквари ову нежну причу.

Уколико желите стварни одговор на питање шта значи бити религијски вођа данас, овај филм вам неће дати одговор, али ћете уживати у воајерском посматрању ова два величанствена глумца у строгим одеждама. Када Бергољо инсистира да милост није резервисана само за чедне, да је то храна изгладнелима, динамит који руши зидове, Бенедикт се обрецне - имате одговор за све. Ви сте паметни, препаметни. Од свега правите шалу.

Обојица имају путера на глави - Бенедикт као члан Хитлерове младежи, а Фрања као пасивни учесник аргентинске војне хунте. Исповест будућег папа Фрање, међутим, чујемо јасно и гласно, док је Бенедиктова прошапутана, само за кардиналове уши. Ова исповест одиграва се, сасвим поетично, у Соби суза, приватним одајама папе непосредно уз Сикстинску капелу. У сваком случају, филм ни приближно није заинтересован за папску прошлост колико за будућност католичке цркве. 

Највећи део онога што оба човека изговарају није за њихове, већ за наше уши. На пример, сигурно није потребно папу Бенедикта подсећати да је Свети Петар био ожењен или да свештеници нису морали да се заветују на целибат све до 12. века. Ови детаљи су ту због гледалаца.

Неочекивано духовит, ово је свакако изузетан комад, колико и глумачка бравура, која веома елоквентно наглашава потребу да се народу пружи нешто у шта ће веровати. На крају, остају само двојица старих папа који уз пиво гледају фудбалску утакмицу својих репрезентација. Као што би песник рекао - ако си папа, мораш бити папа до даске.